Robert & Kristen

Robert & Kristen

Za sve fanove Twilight sage a posebno za fanove Roberta i Kristen :)
 
HomePortalFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )

View previous topic View next topic Go down 
Go to page : 1, 2  Next
AuthorMessage
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:43 pm

1.Prvi pogled

Ovo je bilo doba dana kada sam želeo da mogu da spavam.

Srednja škola.

Ili je pakao prava reč? Ako je postojao bilo koji način da okajem svoje grehe, ovo bi trebalo da se računa prema brojaču u nekoj meri. Monotonost nije bila nešto na šta sam odrastao naviknut: svaki dan se činio nemoguće monotonim u odnosu na prethodni.

Predpostavljam da je za mene ovo bila neka vrsta spavanja - ako je spavanje označeno kao neaktivno stanje izmedju perioda aktivnosti.

Zurio sam u pukotine u kreču u udaljenom uglu kafeterije, zamišljajući na njima crteže
kojih nije bilo. To je bio jedan od načina da isključim glasove koji su mi žuborili u glavi kao vodopad.

Nekoliko stotina ovih glasova sam ignorisao iz dosade. Kada je u pitanju ljudski um, sve sam to već čuo pre.

Danas, sve misli su bile obuzete beznačajnom dramom oko pridošlice u malu masu studenata. Trebalo mi je tako malo da ih sve razradim. Video sam novo lice koje se ponavlja iz jedne u drugu misao, kroz svaki ugao. Samo uobičajna ljudska devojka. Uzbudjenje oko njenog dolaska je bilo dosadno predvidivo - kao kada pokazujete sjajan predmet detetu. Polovina momaka - ovnova je već zamišljalo sebe zaljubljene u nju, samo zato što je ona bila nešto novo u šta mogu da gledaju. Još jače sam pokušao da ih isključim.
Samo četiri glasa sam blokirao više iz učtivosti nego iz odvratnosti: moju porodicu, moja dva brata i dve sestre, koji su bili toliko naviknuti na nedostatak privatnosti u mom prisustvu, da su o tome jedva i razmišljali. Dao sam im onoliko privatnosti koliko sam mogao. Pokušavao sam da ne slušam kada sam mogao da pomognem.

Trudio sam se koliko sam mogao, a i dalje - sam znao.

Rozali je razmišljala, kao i obično, o sebi. Zapazila je svoj odraz u staklu nečijih naočara i divila se sopstvenom savršenstvu. Rozalin um je bio plitak bazen sa par iznenadjenja.

Emet se durio zbog rvačkog meča koji je sinoć izgubio od Džaspera. Trebalo mu je svo svoje ograničeno strpljenje da izdrži do kraja školskog dana, kako bi organizovao revanš. Nikada se nisam osetio nametljivo zbog slušanja Emetovih misli, jer on nikada nije pomislio na nešto što nije rekao naglas ili uradio. Možda sam se jedino osećao krivim što čitam misli ostalih, jer sam znao da postoje stvari koje oni ne bi želeli da znam. Ako je Rozalin um bio plitki bazen, onda je Emetov bio
jezero bez senki, kristalno čisto.

A Džasper je.... patio. Suzbio sam uzdah.

Edvarde. Alis je pozvala moje ime u svojoj glavi i odjednom zaokupila moju pažnju.
Bilo je isto kao da je moje ime pozvano naglas. Bilo mi je drago što moje ime u poslednje vreme izašlo iz mode - bilo je iritirajuće: kad god bi neko pomislio na nekog Edvarda moja glava bi se automatski okrenula... Sada nije. Alis i ja smo bili dobri u ovim privatnim razgovorima. Bilo je čudno da nas niko nije prozreo. Zadržao sam svoj pogled na linijama u kreču.

Kako se drži? upitala me je.

Namrštio sam se, samo mala promena u položaju mojih usta. Ništa što bi nas odalo drugima. Lako sam mogao da se mrštim iz dosade. Alisin mentalni ton je sada bio uznemiren i u njenim mislima sam video da je posmatrala Džaspera u svojoj periferijskoj verziji.

Postoji li opasnost? Nastavljala je da traži u neposrednoj budućnosti, klizeći kroz vizije očigledne monotonije do izvora iza moje namrgodjenosti.

Lagano sam okrenuo glavu na levu stranu kao da gledam u opeku na zidu, uzdahnuo, onda na desno, natrag na šare na plafonu. Samo je Alis znala da sam vrteo glavom.

Opustila se.
Obavesti me ako postane previše loše. Pokrenuo sam samo oči, gore prema
tavanici i ponovo dole.

Hvala ti što radiš ovo.

Bilo mi je drago što nisam mogao da joj odgovorim naglas. Šta bih rekao? ,,Zadovoljstvo mi je“. Teško da je bilo tako. Nisam uživao dok sam slušao Džasperova naprezanja. Da li je zaista bilo neophodno eksperimentisati na ovaj način? Zar ne bi bila bezbednija varijanta jednostavno priznati da on možda nikada neće moći da kontrološe žedj kao sto smo mi ostali mogli i ne gurati njegove granice? Zašto izazivati katastrofe?
Prošle su dve nedelje od našeg poslednjeg lova. To nije bio beskrajno težak vremenski
period za nas ostale. Povremeno mala nelagodnost - ako ljusko biće pridje previše blizu, ako vetar duva u pogrešnom pravcu. Ali ljudi su se retko približavali. Instinkti su im govorili ono sto njihovi svesni umovi nikada ne bi razumeli – mi smo bili opasni.

Džasper je trenutno bio veoma opasan.

U tom trenutku, mala devojčica zastala je na kraju stola najbližeg našem, da bi popričala sa prijateljom. Zabacila je svoju kratku kosu boje peska, prolazeći prstima kroz nju. Grejalica je nanela njen miris u našem pravcu. Navikao sam se na način na koji me je taj miris terao da se osećam – suvi bol u mom grlu, praznina puna žudnje u mom stomaku, automatsko grčenje mojih mišića, nalet prekomernog otrova u mojim ustima...

Sve ovo je bilo prilično normalno, obično jednostavno da se ignoriše. Bilo je teže samo u ovom trenutku, sa jačim osećanjima, duplirano, dok sam posmatrao Džasperovu reakciju. Dupla žedj, a ne samo moja.

Džasper je dopustio da ode predaleko u svojoj mašti. Zamišljao je to - zamišljao je sebe kako ustaje sa svog mesta pored Alis i odlazi da stane pokraj devojčice. Zamišljao je kako bi se nagnuo nad njom, kao da će da joj sapuće u uho i dopušta da njegove usne dotaknu rub njenog grla. Zamišljao je kakav bi osećaj u njegovim ustima stvorila ta toplota njenog pulsa iza nežne koze.
Šutnuo sam njegovu stolicu.
Na trenutak je susreo moj pogled, a onda pogledao dole. Mogao sam da čujem stid ali i pobunjenički rat u njegovoj glavi.

,,Izvini“, Džasper je promrmljao.

Slegnuo sam ramenima.

,,Ne bi ništa uradio,“ Alis je promrmljala, umirujući njegovo ogorčenje.
,,Mogla sam to da vidim“.

Uzvratio sam grimasom koja ne bi otkrila njenu laž. Morali smo da se držimo zajedno, Alis i ja. Nije bilo lako, slušanje glasova ili gledanje vizija budućnosti. Dva čudaka medju onima koji su već bili čudaci. Štitili smo medjusobne tajne.

,,Malo pomaže ako razmišjaš o njima kao o ljudima,“ Alis je nagovestila svojim visokim, muzikalnim glasom, prebrzim za ljudsko uho ukoliko se neko nadje preblizu da čuje.
,,Ime joj je Vitni. Ima malu sestru koju obožava. Njena majka je zvala Esme na onu vrtnu zabavu, sećaš li se?“
,,Znam ko je ona,“ Džasper je rekao odsečno. Okrenuo se da zuri kroz jedan od malih prozora koji su bili postavljeni ispod nadstrešnice oko duge prostorije. Njegov glas je završio razgovor.

Moraće da lovi večeras. Bili je besmisleno ovako rizikovati, trudeći se da testiramo njegovu snagu da bismo ga učinili izdržljivim. Džasper je jednostavno trebao da prihvati svoje granice i da se drži u okviru njih. Njegove prethodne navike se nisu uklapale u način života koji smo odabrali: nije trebao da gura sebe na ovaj način. Alis je tiho uzdahnula i ustala, noseći svoj poslužavnik sa hranom - svoj oslonac, zapravo - odlazeći i ostavljajući ga samog. Znala je kada mu je bilo dosta njenog ohrabrivanja. Ipak, Rozali i Emet su bili nepodnošljivi sto se tiče svoje veze, Alis i Džasper su bili ti
koji su znali raspoloženje onog drugog jednako dobro kao i svoje. Kao da su i oni mogli da čitaju misli - samo misli jedno drugog.

Edvard Kalen.

Refleksna reakcija. Okrenuo sam se na zvuk svog pomenutog imena, iako nije bilo stvarno pozvano, samo pomišljeno. Moje oči su se na mali delić sekunde susrele sa parom krupnih, čokoladno-braon ljudskih očiju, usadjenim u bledom, srcolikom licu. Znao sam to lice, iako ga nisam video svojim očima do ovog trenutka. Bilo je glavno u svakoj ljudskoj glavi danas. Nova učenica, Izabela Svon. Ćerka gradskog šefa policije, dovedena da živi ovde pod novim starateljstvom. Bela. Ispravila bi
svakoga ko bi koristio njeno puno ime...
Skrenuo sam pogled, bilo mi je dosadno. Trebao mi je sekund da shvatim da nije ona ta koja je pomislila moje ime.

Naravno da se već loži na Kalenove, čuo sam prvu misao kako se nastavlja.

Sada sam prepoznao,,glas“. Džesika Stenli - prošlo je neko vreme od kada mi je poslednji put dosadjivala svojim unutrašnjim brbljanjem. Kakvo je olakšanje bilo kada je prevazišla svoju neumesnu zaludjenost. Bilo je skoro nemoguće pobeći njenim konstantnim, besmislenim, dnevnim sanjarenjima. Tada sam želeo da mogu tačno da joj objasnim šta bi se zaista desilo kada bi se moje usne i zubi iza njih našli u njenoj blizini. To bi ućtkalo njene naporne maštarije. Pomisao na njenu reakciju me je skoro nasmejala.

To će joj doneti mnogo dobra - Džesika je nastavila - Nije čak ni lepa, ne znam zašto Erik toliko bulji…ili Majk.

Trznula je na pomen poslednjeg imena. Njena nova opsesija, popularni Majk Njuton, bio je potpuno nesvestan nje. Izgleda da nije bio isto tako nesvestan nove devojke. Kao dete sa novom, sjajnom igračkom, ponovo. Ovo je dotaklo ivicu pokvarenih, Džesikinih misli, iako je spolja bila srdačna prema pridošlici dok joj je prepričavala uobičajeno znanje o mojoj porodici. Mora da je nova učenica pitala za nas.

Svi danas gledaju u mene, takodje, Džesika je zadovoljno pomislila. Nije li sreća što je Bela danas imala dva časa sa mnom. Kladim se da će Majk želeti da me pita kakva je…
Pokušao sam da isključim prazno brbljanje iz glave pre nego što sitničavost i beznačajnost uspeju da me razbesne.

,,Džesika Stenli priča novoj Svon devojci prljavu sapunicu o Kalenovima,“ promrmljao
sam Emetu kako bih skrenuo misli. Prijatno se zakikotao. Nadam se da je čini dobrom ,pomislio je.
,,Zapravo, pre nemaštovitom. Samo puki nagoveštaj skandala. Ni trunka horora. Malo sam razočaran.“
A nova devojka? Da li je i ona razočarana u priču?

Oslušnuo sam da bih čuo šta je nova devojka, Bela, mislila o Džesikinoj priči. Šta je opazila kad je videla čudnu bledoliku porodicu, koja je bila opšte izbegavana?
Bila je neka vrsta moje odgovornosti da čujem njenu reakciju. Bio sam osmatrač, u nedostatku bolje reči, za moju porodicu. Da bih nas zaštitio. Ako bi iko ikada postao sumnjičav, mogao sam da nam obezbedim rano upozorenje i lako povlačenje. S vremena na vreme se dogadjalo – neko ljudsko biće sa bujnom maštom, u nama bi videlo biće iz filma ili knjige. Obično bi pogrešili, ali bilo je bolje skloniti se negde, nego rizikovati da nas detaljnije proučavaju.

Veoma, veoma retko, neko bi pogodio. Nismo im davali vremena da testiraju svoju predpostavku, jednostavno bi nestali, postali ništa više od zastrašujuće uspomene... Nisam ništa čuo, mada sam prisluškivao jako blizu, gde je Džesikin površni, unutrašnji monolog nastavljao da se izliva. Bilo je kao da niko ne sedi pored nje. Kako čudno, da li se devojka premestila? Nije tako izgledalo, s obzirom na to da joj je Džesika i dalje brbljala.

Podigao sam pogled kako bi proverio, osećajući se neuravnoteženo. Proveravanje nečega što je moj ekstra ,,sluh“ mogao da mi kaže - to nije bilo nešto što sam ikada morao da radim.
Ponovo, moj ljubopitljivi pogled je susreo te iste krupne braon oci. Sedela je tačno tamo gde i pre, posmatrajući nas, prirodna stvar koju je trebalo da radi pretpostavio sam,dok ju je Džesika i dalje gostila lokalnim tračevima o Kalenovima. Razmišljanje o nama bi takodje bilo prirodno.
Ali nisam mogao da čujem ni šapat.
Izazvano crvenilo se širilo njenim obrazima dok je obarala pogled, dalje od sramotne predstave u kojoj je bila uhvaćena kako zuri u stranca. Bilo je dobro što je Džasper i dalje gledao kroz prozor. Nisam želeo ni da pomislim šta bi ovaj lagani priliv krvi uradio njegovoj samokontroli.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:44 pm

Emocije na njenom licu su bile tako čiste, kao da su ispisane preko njenog čela: iznenadjenje, dok je ne znajući upijala suptilne razlike izmedju svoje vrste i moje, radoznalost, dok je slušala Džesikinu priču, i nešto više... opčinjenost? Ne bi bio prvi put. Njima smo bili prelepi, našim izabranim žrtvama. Potom konačno, stid, kada sam je uhvatio kako zuri u mene. A opet, iako su njene misli bile tako jasno izražene u njenim očima - jasno zbog njihove dubine; smedje oči su obično izgledale ravno zbog njihove tamnoće - nisam mogao da čujem ništa osim tišine sa mesta gde je sedela. Apsolutno ništa.

Na trenutak sam osetio mučninu. Ovo nije bilo nešto sa čime sam se ranije sretao. Da li nešto nije bilo u redu sa mnom? Osećao sam se upravo onako kao i uvek. Zabrinut, slušao sam jače.
Svi glasovi koje sam blokirao su iznenada odzvanjali u mojoj glavi.

...pitam se kakvu muziku voli... možda bih mogao da pomenem onaj novi CD... Majk Njuton je razmišljao dva stola dalje, očiju fiksiranih na Belu Svon.

Vidi kako bulji u nju. Zar mu nije dovoljno što ima polovinu devojaka u školi koje čekaju na njega... Erik Jorki je razmišljao tmurno, takodje oblećući oko devojke.

....tako odvratno…Pomislio bi da je bila poznata ili tako nešto. Čak i Edvard Kalen zuri u nju… Loren Melori je bila toliko ljubomorna, da je njeno lice, sa svim pravoma ,trebalo da bude mračno izmučene boje. I Džesika, hvali se svojom novom najboljom drugaricom. Koja smejurija… Vitro je nastavilo da bljuje iz devojčinih misli.

…Kladim se da su je svi već pitali to. Ali volela bih da razgovaram sa njom. Smisliću neko originalnije pitanje... Ešli Dauling je sanjarila.

…Možda će biti sa mnom na času španskog… Džun Ričardson se nadao.

…milion toga treba da uradim večeras. Trigonometrija i test iz engleskog. Nadam se da mama… Andjela Veber, tiha devojka, čije su misli bile neobično fine, bila je jedina za stolom koja nije bila opsednuta tom Belom. Mogao sam da ih čujem sve, svaku beznačajnu stvar koju su pomislili dok im je prolazila mislima. Ali apsolutno ništa od nove učenice sa varljivo komunikativnim očima. I naravno, mogao sam da čujem šta je devojka rekla kada se obratila Džesiki. Nisam morao da čitam misli da bih čuo njen nizak, čist glas na dalekoj strani duge prostorije.

,,Kako se zove dečak crvenkasto-smedje kose?“ čuo sam je kao pita, bacajući pogled ka meni, iz ugla očiju, samo da bi brzo pogledala u stranu kada je primetila da i dalje zurim.

Da sam imao vremena da se ponadam da bi slušanje zvuka njenog glasa trebalo da mi pomogne oko odredjivanja položaja prizvuka njenih misli, izgubljenih negde gde nisam mogao da ih dosegnem, bio bih trenutno razočaran. Obično su ljudima misli dolazile u istom tonu kao i njihovi glasovi. Ali ovaj tihi, stidljivi glas je bio nepoznat, ni jedna od više stotina misli koje su skakutale po sobi, bio sam siguran u to. Potpuno nov.

Oh, srećno, idiotkinjo! Džesika je pomislila pre nego što je odgovorila na devojčino pitanje
,,To je Edvard. Predivan je, naravno, ali ne troši vreme. On ne izlazi s devojkama. Izgleda da nijedna ovde nije dovoljno zgodna za njega.” smrknula je.
Okrenuo sam glavu da prikrijem osmeh. Džesika i njene školske drugarice nisu imale pojma koliko su bile srećne što me nijedna od njih nije privlačila.

Pored kratkotrajnog humora, osetio sam snažan nalet, ono što zaista nisam mogao da razumem. Imalo je veze sa krajem Džesikinih zlobnih misli, kojih je nova devojka bila nesvesna…Osetio sam najčudniji nalet, da iskoračim izmedju njih, da zaštitim tu Belu Svon od mutnih poslova Džesikinih misli. Kakvo čudno osećanje.
Pokušavajući da nadjem razlog tog impulsa, još jednom sam proučio novu devojku. Možda je to samo bio neki ukopan zaštitnički insktinkt - jak za slabog. Ova devojka je izgledala mnogo krhkije od svojih novih školskih drugarica. Njena koza je bila tako prozirna, da je bilo gotovo nemoguće poverovati da joj je nudila mnogo odbrane od spoljnog sveta. Mogao sam da vidim ritmično pulsiranje njene krvi kroz vene ispod blede membrane…Ali nije trebalo da se koncentrišem na to. Bio sam dobar u ovom životu koji sam izabrao, ali sada sam bio jednako žedan kao i Džasper, a nije bilo svrhe u izazivanju iskušenja. Postojao je slab nabor izmedju njenih obrva kog je izgleda bila nesvesna.

Bilo je neverovatno frustrirajuće! Mogao sam jasno da vidim da joj je bilo neugodno da sedi tamo, da razgovara sa strancima, da bude u centru pažnje. Mogao sam da osetim njenu stidljivost u položaju u kom je držala svoja krhka ramena, blago pogrbljena, kao da je očekivala odbacivanje svakog trenutka. A opet sam mogao samo da osetim, mogao sam samo da vidim, mogao sam samo da zamislim. Nije bilo ništa osim tišine od veoma neregularne ljudske devojke. Nisam mogao ništa da čujem. Zašto?

,,Hoćemo li?“ Rozali promrmlja, prekidajući moju koncentraciju.
Skrenuo sam pogled s devojke sa olakšanjem. Nisam želeo da nastavim da slabim u ovome - nerviralo me je. I nisam hteo da razvijem bilo kakvo interesovanje za njene skrivene misli, jednostavno jer su bile skrivene od mene.
Bez sumnje,kada budem odgonetnuo njene misli - a naćiću način da to uradim, one će biti jednako bezvredne i obične kao bilo koje druge ljudske misli. Nimalo vredne napora koji bih uložio da ih dosegnem.

,,Pa, da li nas se nova već plaši?“ Emet upita, još uvek čekajući odgovor na svoje prethodno pitanje. Slegnuo sam ramenima. Nije bio dovoljno zainteresovan da me gnjavi za još informacija. Kao što ni ja ne bi trebalo da budem zainteresovan. Ustali smo od stola i išetali iz kafeterije.
Emet, Rozali i Džasper su se pretvarali da su maturanti : otišli su na svoje časove. Ja sam igrao mladju ulogu od njihovih. Nastavio sam na moj juniorski čas biologije, spremajući svoj um za dosadu. Bio je sumnjičav, gospodin Baner, čovek sa ne više od prosečne inteligencije, trudio se da izvuče bilo šta iz svog podučavanja, što bi iznenadilo nekoga ko ima drugi stepen u medicini. U učionici sam seo na svoje mesto i ostavio svoje knjige - podupirače, opet; nisu sadržale ništa što nisam već znao - da tresnu preko stola. Bio sam jedini učenik koji je imao sto za sebe. Ljudska bića nisu bila dovoljno pametna da znaju da me se plaše, ali njihovi instinkti za preživljavanje su bili dovoljni da ih drže podalje.

Prostorija se lagano punila dok su navirali sa ručka. Nagnuo sam se natrag u svojoj stolici i
čekao da vreme prodje. Ponovo, želeo sam da mogu da spavam. Zato sto sam razmisljao o njoj, kada je Andjela Veber uvela novu devoku kroz vrata, njeno ime se nametnulo mojoj pažnji.

Bela izgleda jednako stidljivo kao i ja. Kladim se da joj je današnji dan jako
težak. Želela bih da mogu da kažem nešto.... ali to bi verovatno samo zvučalo glupo....

Da! Majk Njuton je pomislio, dok se okretao u svojoj stolici da posmatra devojku kako ulazi.
I dalje, sa mesta gde je Bela Svon stajala, ništa. Prazan prostor tamo gde bi njene misli trebalo da se nalaze me je nervirao i obeshrabrivao. Približila se, hodajući prolazom pored mene, kako bi došla do nastavnikovog stola. Jadna devojka; mesto pored mene je bilo jedino slobodno. Automatski, raščistio sam ono što bi trebalo da bude njena strana stola, stavljajući svoje knjige na gomilu. Sumnjao sam da će joj biti mnogo prijatno ovde. Biće tu tokom dugog semestra, u ovoj učionici, u svakom slučaju. Možda će mi, ipak, sedenje pored nje pomoći da izvučem njene tajne na površinu.... ne da mi je ikad trebala neposredna blizina.... ne da ću naći nešto vredno slušanja.

Bela Svon je zakoračila u tok toplog vazduha koji je isao pravo ka meni od ventilatora.

Njen miris me je pogodio kao razarajuća lopta, kao zver koja me udara. Nije postojala dovoljno nasilna slika da iskaže snagu onoga što mi se desilo u tom trenutku.
U tom trenutku, nisam bio nimalo blizak ljudskom biću koje sam nekada bio; ni traga
komadića ljudskosti kojima sam upravljao da u potpunosti prekrijem sebe. Bio sam grabljivac. Ona je bila moj plen. Nije postojalo ništa drugo na svetu osim te istine. Nije bilo prostorije pune svedoka - oni su vec bili kolateralna šteta u mojoj glavi. Misterija njenih misli bila je zaboravljena. Njene misli nisu značile ništa, s obzirom na to da ih neće još dugo misliti.

Bio sam vampir, a ona je imala najslađu krv koju sam omirisao u osamdeset godina. Nisam ni zamišljao da takav miris može da postoji. Da sam to znao, davno bih otišao da ga trazim. Pretražio bih planetu u potrazi za njom. Mogao sam da zamislim ukus... Žeđ je gorela kroz moje grlo poput vatre. Moja usta su pekla i bila su suva... Svež nalet otrova nije učinio ništa da razbije ovo osećanje. Moj stomak se uzvrteo od gladi koja je bila odjek zeđi. Moji mišici su se nabrekli da
puknu. Ni jedna sekunda nije prošla. I dalje je pravila taj korak koji ju je stavio tako da njen miris duva k meni. Kako njena stopala dotakoše zemlju, njene oči skliznuše prema meni, pokret za koji je nameravala da ostane skriven. Njen brzi pogled je susreo moj i video sam sebe u odrazu prostranog ogledala njenih očiju.

Šok njenog lica koji sam video spasao je par trnovitih trenutaka njenog života. Nije mi olakšala. Kada je procenila izraz mog lica, krv je ponovo nadošla u njene obraze, preobraćajuci njenu kožu u najukusniju boju koju sam ikada video. Miris je bio gusta izmaglica u mom mozgu. Jedva da sam mogao jasno da razmišljam kroz njega. Misli su mi pobesnele, odolevajući kontroli, postale su nerazgovetne. Sada je hodala brže, kao da je razumela da bi trebalo da pobegne. Njena žurba ju je učinila nespretnom - posrnula je i spotakla se unapred, umalo padajući na devojku koja je sedela ispred mene. Krhka, slaba. Čak i više nego obično za ljudsko biće. Pokušavao sam da se fokusiram na lice koje sam video u njenim očima, lice koje sam prepoznao sa odvratnošću. Lice čudovišta u sebi - lice koje sam odbijao decenijama truda i neobećavajuće discipline. Kako je sve lako sada isplivalo na površinu. Miris se ponovo uskovitlao oko mene, rasterujući moje misli i skoro me isteravši sa svog mesta.

Ne.

Moja ruka se držala za ivicu stola dok sam pokušavao da održim sebe na svojoj stolici. Drvo nije
bilo doraslo zadatku. Moja ruka se prolomila kroz dijagonalu i razdvojila se, šake pune iscepkanog iverja, ostavljajući oblik mojih prstiju ugraviranih u preostalo drvo. Uništiti dokaze. To je bilo glavno pravilo. Brzo sam razdrobio ivice oblika sa svojim otiscima, ostavljajući samo neurednu rupu i hrpu strugotina na podu, koje sam pokrio stopalom.
Uništiti dokaze. Kolateralna šteta...

Znao sam šta je sad moralo da se desi. Devojka će morati da dođe i sedne pored mene, a ja ću morati da je ubijem. Nevini posmatrači u ovoj učionici, osamnaestoro druge dece i jedan čovek ne bi mogli da napuste ovu sobu, kada bi videli ono što će uskoro videti. Stresao sam se na pomisao onoga sto moram da uradim.Čak ni u najgorim trenutcima, nikada nisam počinio ovakvu grozotu. Nikada nisam ubio nevine, ne za više od osam decenija. A sada sam planirao da pokoljem dvadesetoro njih odjednom. Lice čudovista u ogledalu mi se rugalo. Čak i ako se jedan deo mene držao dalje od čudovišta, drugi deo je to planirao. Ako bi prvo ubio devojku, imao bih samo petnaest ili dvadest sekundi sa njom pre nego što bi ljudi u prostoriji reagovali. Možda malo duže, ako prvobitno ne bi shvatili šta radim. Ona ne bi imala vremena da vrišti ili oseti bol; ne bih je ubio okrutno. Toliko sam mogao da dam ovoj strankinji sa užasno poželjnom krvlju.

Ali onda bih morao da sprečim ostale da pobegnu. Ne bih morao da se brinem oko prozora, bili su previše visoko i previše mali da nekome obezbede beg. Samo vrata - blokiraj njih i bili bi zarobljeni. Bilo bi sporije i teže, pokušavati da ih sve uništim kada budu paničili i gurali se, pomerajući se u haosu. Nije nemoguće, ali biće mnogo više buke. Vremena za gomilu vriske. Neko bi ćuo... i ja bih bio primoran da ubijem jož nevinih na ovom crnom času. I njena krv bi se ohladila, dok ubijam ostale. Miris me je kaznio, zatvarajući moje grlo suvim bolom.

Znači, prvo svedoci. Zabeležio sam to u glavi. Bio sam u sredini prostorije, u najudaljenijem redu pozadi. Prvo ću se pobrinuti za svoju desnu stranu. Mogao bih da lomim četiri ili pet njihovih vratova po sekundi, procenio sam. Ne bi bilo bučno. Desna strana bi bila srećna strana; ne bi me videli da dolazim. Krećući se napred i pokrivajući levu stranu, trebalo bi mi, najviše, pet sekundi da okončam svaki život u ovoj prostoriji. Dovoljno za Belu Svon da vidi, ukratko, šta joj se sprema. Dovoljno da se uplaši. Dovoljno, možda, ako je šok ne zaledi u mestu, da vrisne. Jedan nežni vrisak koji nikog ne bi trceći doveo ovde.

Duboko sam uzdahnuo, a miris je bio poput vatre koja je jurila kroz moje suve vene, sagorevajući
od mojih grudi pa sve do jetre, svaki bolji impuls na koji sam bio sposoban. Upravo sada se okretala. Za par sekundi bi trebalo da sedne na nekoliko inča od mene. Čudoviste u mojoj glavi se nasmejalo žudeći. Neko je uz lupnjavu zatvorio fasciklu sa moje leve strane. Nisam podigao pogled da vidim koje je od smrtnih ljudskih bića to bilo, ali gest je poslao talas običnog, nemirišljavog vazduha preko mog lica. Na jedan kratki trenutak bio sam sposoban da jasno razmišljam. U tom vrednom trenutku, video sam dva lica u svojoj glavi, jedno pored drugog.

Jedno je moje, ili je radije bilo: čudovište crvenih očiju, koje je ubilo toliko ljudi da sam
prestao da brojim. Racionalne, osuđene ubice. Ubica ubica, ubica drugog, manje moćnog monstruma. Bio je to dobar kompleks, priznao sam – što mogu da odlučujem ko zaslužuje smrtnu presudu. Bio je to kompromis sa samim sobom. Hranio sam se ljudskom krvlju, ali samo neodređenom definicijom. Moje žrtve su bile, ukratko, malo veća ljudska bića nego što sam bio ja.
Drugo lice je bilo Karlajlovo. Nije bilo sličnosti između ta dva lica. Bili su svetli dan i najtamnija noć. Nije ni bilo razloga za sličnost. Karlajl nije bio moj biološki otac. Nismo delili iste osobine. Sličnost u našoj boji prevazilazio je iz onoga što smo bili; svaki vampir imao je istu ledeno bledu kožu. Sličnost u boji naših očiju je bila još jedna stvar - odraz obostranog izbora. A opet, iako nije bilo razloga za sličnost, zamišljao sam da je moje lice počelo da odražava njegovo, u nekoj meri, u poslednjih sedamdesetak godina, od kada sam prihvatio njegov izbor i krenuo njegovim stopama. Moje osobine se nisu izmenile, ali izgledalo mi je kao da je neki deo njegove mudrosti obeležio moj odraz, da je malo njegove samilosti moglo da bude preneseno u oblik mojih usana i nagoveštaj njegove smirenosti bio primetan na mom čelu.

Svi ovi sitni dokazi bili su izgubljeni u licu čudovišta. Za nekoliko trenutaka, u meni neće ostati ništa sto odražava godine koje sam proveo sa svojim stvarateljem, svojim starateljem, svojim ocem u svim načinima koji su se računali. Moje oči će zasvetleti crveno kao đavolje; sva sličnost će zauvek biti izgubljena. U mojoj glavi, Karlajlove ljubazne oči me nisu osuđivale. Znam da će mi on oprostiti užasnu stvar koju ću uraditi. Zato što me voli. Zato što misli da sam bolji nego što jesam. I i dalje bi me voleo, cak i pošto sam mu pokazao suprotno. Bela Svon je sela u stolicu pored mene, njeni pokreti su bili kruti i nezgrapni – ispunjeni strahom? - i miris njene krvi se raspršio kao neumoljivi oblak oko mene.

Dokazaću svom ocu da greši u vezi mene. Potištenost zbog te činjenice me je povredila skoro kao vatra u grlu. Ustuknuo sam od nje s mrskošcu – užasnut čudovištem koje je izgaralo da je uzme. Zašto je morala da dodje ovde? Zašto je morala da postoji? Zašto je morala da uništi malo mira koji sam imao u svom ne-životu? Zašto se ovo ljudsko biće koje sve zagorčava ikada rodilo? Uništiće me. Okrenuo sam glavu od nje, u iznenadnom besu, bezrazložna mržnja je jurila kroz mene.
Ko je bilo ovo biće? Zašto mene, zašto sad? Zašto sam morao da izgubim sve samo zato što se desilo da je izabrala da se pojavi u ovom nedopadljivom gradu? Zašto je morala da dođe ovde!

Nisam hteo da budem čudovište! Nisam hteo da ubijem ovu sobu punu bezopasne dece! Nisam
hteo da izgubim sve što sam stekao u životu žrtvovanjem i odricanjem!
Neću. Nije mogla da me natera.
Miris je bio problem. Skriveno privlačni miris njene krvi. Kad bi samo postojao neki način da se oduprem... kada bi samo još jedan nalet svežeg vazduha mogao da raščisti moje misli. Bela Svon je zatresla svoju dugu, gustu kosu boje mahagonija u mom pravcu.

Da li je bila luda? Bilo je kao da ohrabruje čudovište! Podsmeva mu se! Nije bilo
prijateljskog povetarca koji će oduva miris od mene. Uskoro će sve biti izgubljeno. Ne, nije bilo pomoćnog povetarca. Ali nisam morao da dišem. Zaustavio sam nalet vazduha kroz svoja pluća; olakšanje je bilo momentalno, ali nepotpuno. I dalje sam imao sećanje na miris u svojoj glavi, njegov ukus na kraju svog jezika. Necu moći da izdržim dugo čak ni tako. Ali možda sam mogao da izdržim sat vremena. Jedan sat. Tačno dovoljno vremena da izađem iz ove sobe pune žrtava, koje možda nisu morale da budu žrtve. Kada bih mogao da izdržim jedan dug sat.

Bio je to neprijatan osećaj, ne disati. Mom telu nije bio potreban kiseonik, ali to je išlo protiv mojih instinkta. Oslanjao sam se na svoje čulo njuha više nego na ostala u trenutcima stresa. Ono je predvodilo u lovu, ono je pružalo prvo upozorenje u slučaju opasnosti. Nisam često nailazio na nešto tako opasno kao sto sam bio ja, ali potreba za sigurnošću je bila jaka kod moje vrste kao i kod prosečnog ljudskog bića. Neugodno, ali podnošljivo. Podnošljivije od toga da osetim njen miris, a ne zarijem zube kroz tu nežnu, tanku, prozirnu kožu, u vrelu vlažnu, puslirajuću - krv.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:44 pm

Sat vremena! Samo jedan sat! Ne smem da mislim na miris, na ukus.
Ćutljiva devojka je držala svoju kosu između nas, naginjući se ka napred, tako da joj se rasipala preko fascikle. Nisam mogao da joj vidim lice, da pokušam da pročitam osećanja u njenim čistim, dubokim očima. Da li je zbog toga dopustila da se njeni uvojci rastresu između nas? Da sakrije te oči od mene? Zbog straha? Stida? Da sakrije svoje tajne od mene? Moja oformljena iziritiranost zbog nemoćnosti pred njenim bezvučnim mislima je bila slaba i bleda u poređenju sa potrebom - i mržnjom - koja me je sada prožimala. Jer sam mrzeo ovu slabašnu zenu–dete pored sebe, mrzeo sam je svom žestinom koju sam zakačio od prvobitnog sebe, svoju ljubav prema svojoj porodici, svoje snove da postanem nešto bolje od onoga što jesam... Mrzeći je, mrzeći način na koji me je naterala da se osećam - malo je pomoglo. Da, iritacija koju sam osetio pre je bila slaba, ali to je, takođe, malo pomoglo. Zakačio sam se za bilo koje osećanje koje bi mi odvuklo pažnju od zamišljanja toga kakav bi ukus imala.

Mržnja i iritacija. Nestrpljenje. Zar ovaj sat nikad neće proći? A kada se sat završi... Onda će ona izaći iz ove prostorije. I šta ću ja uraditi? Mogao bih da se predstavim. Zdravo, ja sam Edvard Kalen. Mogu li da te otpratim na tvoj sledeći čas? Rekla bi da. To bi bila ljubazna stvar za uraditi. Čak iako me se več plaši, što sam pretpostavljao, pratila bi razgovor i hodala pored mene. Trebalo bi da bude dovoljno lako odvesti je u pogrešnom pravcu.

Rub šume je posezao poput prsta da dodirne zadnji ugao parkirališta. Mogao bih da joj kazem da sam zaboravio knjigu u svojim kolima... Da li bi iko primetio da sam ja bio poslednja osoba sa kojom je bila viđena? Padala je kiša, kao i obično; dve tamne kišne kabanice koje su krenule pogrešnim putem ne bi privukle previše pažnje, ili me odale.

S izuzetkom da nisam bio jedini učenik koji je danas bio svestan nje - iako niko nije bio toliko svestan nje koliko ja. Majk Njuton je, posebno, bio svestan svakog pomicanja njene težine dok se vrpoljila na stolici - bilo joj je neprijatno tako blizu mene, baš kao sto bi bilo bilo svakom, baš kao što sam očekivao pre nego što je njen miris uništio sve dobronamerne brige. Majk Njuton bi primetio kad bi napustila učionicu sa mnom.

Ako sam mogao da izdržim jedan sat, da li bih mogao da izdržim dva? Stresao sam se od vatrenog bola. Otićiće kući u praznu kuću. Šef policije Svon radi ceo dan. Znao sam njegovu kuću, kao što sam znao svaku kušu u malenom gradu. Njegova kuća je bila ugneždena tacno preko puta gustog drveća, bez bližih komšija. Čak i ako bude imala vremena da vrisne, što neće, neće biti nikoga ko bi je čuo. To bi bio odgovoran način da završim s ovim. Nestalo bi sedam decenija bez ljudske krvi. Ako zadržim dah, mogao bi da izdržim dva sata. I kada je budem imao samu, neće biti šanse da neko drugi bude povređen. I ne bi bilo razloga za žurbom kroz iskustvo, čudovište u mojoj glavi se složilo. Bilo bi licemerno misliti da cu spasavanjem devetnaestoro ljudi u ovoj prostoriji trudom i strpljenjem, biti manje čudovište kada budem ubio ovu nevinu devojku.

Iako sam je mrzeo, znao sam da je moja mržnja nepravedna. Znao sam da sam onaj kog sam mrzeo ustvari bio ja. I mrzeću nas oboje mnogo više kada ona bude mrtva. Pregurao sam sat na ovaj način – smišljajući najbolji način da je ubijem. Pokušavao sam da izbegnem zamišljanje stvarnoc čina. To bi moglo biti previše za mene; mogao bih da izgubim ovu bitku i završim ubijajući svakoga u vidokrugu. Tako da sam planirao strategiju i ništa više. To me je održavalo za vreme časa. Jednom, pred kraj, virnula je ka meni kroz tečan zid svoje kose. Mogao sam da osetim nepravednu mržnju koja je izbijala iz mene kad sam joj susreo pogled - video sam odraz mržnje u njenim preplašenim ocima. Krv je obojila njene obraze pre nego što je uspela da se ponovo sakrije u svojoj kosi, a ja sam skoro da bio izgubljen. Ali zvono je zazvonilo. Spašena zvonom – kako zgodno. Oboje smo bili spaseni. Ona, spašena od smrti. Ja, spašen samo na kratko vreme da ne budem košmarno čudovište kog sam se plašio i koje sam mrzeo.

Nisam mogao da hodam polako koliko je trebalo dok sam hitao iz prostorije. Da je iko
gledao u mene, mogao bi da posumnja da nešto nije u redu s načinom na koji sam se pomerao. Niko nije obraćao pažnju na mene. Sve ljudske misli su se i dalje vrtele oko devojke osuđene na smrt za malo više od sat vremena. Sakrio sam se u kolima. Nisam voleo da razmišljam o sebi kako moram da se krijem. Kako je kukavički to zvučalo. Ali sada je to bio slučaj koji ne dolazi u pitanje.

Nisam imao dovoljno samokontrole da sada budem u blizini ljudskih bića. Koncentrišući se toliko na svoj trud da ne ubijem jednu od njih, nisam ostavljao nimalo izvora da odolim ostalima. Kakvo bi to traćenje bilo. Ako sam morao da se pokorim čudovištu, mogao bih isto tako to da učinim vrednim poraza. Pustio sam CD muzike koja me obično smiruje, ali ovaj put to mi je malo učinilo. Ne, ono što je sada najviše pomoglo bio je hladan, vlažan, čist vazduh koji je navirao sa laganom kišom kroz moje otvorene prozore. Mada sam veoma jasno mogao da se setim mirisa krvi Bele Svon, udisanje čistog vazduha je bilo kao ispiranje unutrašnjosti mog tela od svoje zaraze.

Ponovo sam bio svestan. Ponovo sam mogao da mislim. I ponovo sam mogao da se borim. Mogao sam da se borim protiv onoga što nisam želeo da budem. Nisam morao da idem njenoj kući. Nisam morao da je ubijem. Očigledno, bio sam racionalno, razumno stvorenje i imao sam izbor. Uvek je postojao izbor. Nisam se osetio tako u učionici...ali sada sam bio daleko od nje. Možda, ako je budem izbegavao veoma, veoma pažljivo, neće biti potrebe da se moj život promeni. Sada sam imao stvari sređene na način koji mi se dopadao. Zažto bi trebalo da dozvolim da otežavajući i ukusan niko to uništi?

Nisam morao da razočaram svog oca. Nisam morao da svojoj majci izazovem stres, brigu...bol. Da, to bi takođe povredilo moju usvojenu majku. A Esme je bila tako dobra, tako nežna i meka. Izazivanje bola nekome poput Esme bilo je zaista neoprostivo. Kako je ironično to što sam želeo da zaštitim ovu ljudsku devojku od beznačajne, bezube pretnje zlobnih misli Džesike Stenli. Ja sam bio poslednja osoba koja bi ikada stajala kao zaštitnik Izabele Svon. Njoj nikada ne bi trebala veća zaštita od nečega, nego što joj je trebala od mene. Gde je bila Alis, iznenada sam se pitao. Zar me nije videla kako ubijam Svonovu na gomilu načina? Zašto nije došla da pomogne - da me zaustavi ili da mi pomogne da uklonim dokaze, šta god? Da li je bila toliko obuzeta posmatranjem nevolja za Džaspera da je propustila ovu mnogo užasniju mogućnost? Da li sam bio jači nego što sam mislio? Da li zaista ne bi ništa uradio ovoj devojci?

Ne. Znao sam da to nije tačno. Mora da se Alis jako koncentrisala na Džaspera. Potražio sam je tamo gde sam znao da će biti, u maloj zgradi korišćenoj za časove engleskog. Nije mi trebalo mnogo da lociram njen poznati, ,glas“.I bio sam u pravu.

Svaka njena misao bila je usmerena ka Džasperu, detaljno posmatrajući njegove male izbore minutima. Poželeo sam da mogu da je pitam za savet, ali istovremeno, bilo mi je drago sto nije znala na šta sam bio sposoban. Što je bila nesvesna masakra koji sam razmatrao proteklih sat vremena. Osetio sam novi požar kroz svoje telo - požar srama. Nisam želeo da neko od njih zna. Kad bih mogao da izbegavam Belu Svon, kad bih mogao da uspem da je ne ubijem - čak iako sam to mislio, čudovište bi iskezilo i zaškripalo svojim zubima u frustraciji – onda niko ne bi morao da zna. Kad bih mogao da se držim podalje od njenog mirisa...

Nije bilo razloga da barem ne pokušam. Da napravim dobar izbor. Da pokušam da budem ono što je Karlajl mislio sa jesam. Poslednji sat škole bio je skoro gotov. Odlučio sam da odjednom stavim svoj plan u akciju. Bolje to, nego da sedim ovde na školskom parkingu, gde bi možda mogla da me susretne i uništi moj pokušaj. Opet, osetio sam nepravednu mržnju prema devojci. Mrzeo sam što je imala toliku nesvesnu moć nadamnom. Što je mogla da me natera da budem nešto što sam izbegavao. Hodao sam brzo – previše brzo, ali tu nije bilo svedoka – preko malog dvorišta do kancelarije. Nije bilo razloga da Bela Svon ukrsti put sa mnom. Biće izbegavana kao nesreća, što i jeste. U kancelariji nije bilo nikog osim sekretarice, one koju sam želeo da vidim. Nije primetila moj tih ulazak.

,,Gospodjo Koup?“

Žena neprirodno crvene kose podiže pogled, a njene oči se raširise. Uvek su ih zaticali bez zaštite, ti mali znakovi koje nisu razumeli, bez obzira na to koliko su puta videli jednog od nas.

,,Oh,“ procedila je, malo pocrvenevši. Izgladila je svoju majicu. Besmisleno, pomislila je sama sebi.
Skoro je dovoljno mlad da mi bude sin. Previše je mlad da razmišljam o njemu na taj način...
,,Zdravo Edvarde. Šta mogu da učinim za tebe?“ Njene trepavice zatreptavše iza njenih debelih naočara.
Neprijatno. Ali znao sam kako da budem šarmantan kad sam želeo. Bilo je lako, kad sam već mogao da znam kako je bilo koja vrsta gesta bila prihvaćena. Nagnuo sam se napred, susrećući njen pogled kao da zurim duboko u njene ne-duboke, male sitne oči. Misli su joj već bile uzburkane. Ovo bi trebalo da bude jednostavno.

,,Pitao sam se da li biste mogli da mi pomognete sa mojim rasporedom,“ rekao sam blagim glasom koji sam čuvao da ne bih preplašio ljudska bića. Čuo sam kako joj kucanje srca ubrzava.
,,Naravno Edvarde. Kako mogu da pomognem?“ Previše mlad, previše mlad, pevušila je sama sebi. Pogrešno, naravno. Bio sam stariji od njenog dede. Ali sudeći prema mojoj vozačkoj dozvoli, ona je bila u pravu.
,,Pitao sam se da li bih mogao da se prebacim sa svog casa biologije na neki predmet iz nauke na nivou maturanta? Fiziku, možda?“
,,Postoji li problem s gospodinom Banerom, Edvarde?“
,,Ne uopšte, samo što sam vec učio ovaj predmet...“
,,U toj naprednoj školi na Aljasci u koju ste svi isli, tačno.“ Njene tanke usne su se skupile dok je razmatrala ovo. Trebalo bi da su svi na koledzu. Čula sam da se nastavnici žale. Uvek savršene ocene, nikad oklevanje s odgovorom, nikad pogrešan odgovor na testovima – kao da su našli način da varaju na svakom predmetu. Gospodin Varner bi radije verovao da je neko varao, nego razmišljao kako je učenik pametniji od njega...Kladim se da ih majka podučava....
,,Zapravo, Edvarde, fizika je trenutno prilično popunjena. Gospodin Baner mrzi kad ima više od dvadeset i pet učenika na času...“
,,Ne bih pravio bilo kakve probleme.“
Naravno da ne bi. Ne i savršeni Kalen. ,,Znam to Edvarde. Ali jednostavno nema dovoljno mesta...“
,,Da li bih onda mogao da izbacim čas? Mogao bih da koristim to vreme za samostalno učenje.“
,,Da izbaciš biologiju?“ Usta joj se otvoriše. To je ludo. Koliko je teško sedeti na času predmeta koji već znaš? Mora da postoji problem sa gospodinom Banerom. Pitam se da li bi trebalo da popričam sa Bobom o ovome? ,,Nećes imati dovoljno ocena da diplomiraš.“
,,Sustićiću ih sledeće godine.“
,,Možda bi trebalo da popricaš s roditeljima o ovome.“

Vrata se otvoriše iza mene, ali ko god da je bio, nije razmišljao o meni, tako da sam ignorisao dolazak i koncentrisao se na gospodju Koup. Nagnuo sam se bliže i malo više otvorio oči. Ovo bi bolje upalilo da su bile zlatne, a ne crne. Tama je plašila ljude, kao sto bi i trebalo.

,,Molim vas gospodjo Koup?“ Učinio sam da mi glas zvuči meko i molećivo koliko je mogao da bude – a mogao je da bude ozbiljno molećiv. ,,Zar ne postoji neka druga sekcija u koju bih mogao da se uključim? Siguran sam da negde ima slobodno mesto. Šesti čas biologije ne moše biti jedina opcija.“

Nasmešio sam joj se, pazeći da ne otkrijem zube toliko divlje da je to preplaši, puštajući da izraz smekša moje lice.
Njeno srce zaudara glasnije. Previše mlad, podsetila je sebe mahnito. ,,Pa, možda bih mogla da popričam sa Bobom – mislim gospodinom Banerom. Mogu da vidim da li.....“

Bila je dovoljna sekunda da promeni sve; atmosferu u sobi, moju misiju ovde, razlog zbog kog sam bio nagnut nad ženom crvene kose... Šta je bila jedna namera, pre nego što je sada ova. Sekunda je trebala Samanti Vels da otvori vrata i žurno ubaci kartu izostanaka u korpu pored vrata i požuri natrag, u žurbi da bude što dalje od škole. Sekunda je bila sve što je bilo potrebno da se iznenadni nalet vetra kroz otvorena vrata sudari sa mnom. Sekunda mi je trebala da shvatim zašto me prva osoba koja je ušla kroz vrata nije omela svojim mislima.
Okrenuo sam se, iako nisam morao da se uveravam. Okrenuo sam se lagano, boreći se da kontrolišem mišiče koji su se bunili protiv mene.

Bela Svon je stajala, leđima naslonjenim uza zid pored vrata, stežući parče papira u svojim rukama. Oči su joj bile krupnije nego inače, dok je posmatrala moj okrutni, ne-ljudski izraz lica. Miris njene krvi je ispunio svaku česticu vazduha u ovoj maloj, topoloj sobi. Mojim grlom su zažarili plamenovi. Čudovište je zurilo natrag u mene iz ogledala njenih ociju ponovo, maska zla. Moja ruka je oklevala u vazuhu iznad pulta. Nisam morao da skrećem pogled kako bih dohvatio glavu gospodje Koup i zalupio je u njen sto, s dovoljnom snagom da je ubijem. Dva života, bolje nego dvadeset. Zamena.

Čudovište je čekalo sa žudnjom, gladno, da to uradim.
Ali uvek je postojao izbor. Morao je da bude.

Sprečio sam dotok vazduha u svoja pluća i fiksirao Karlajlovo lice pred oči. Okrenuo sam se ka licu gospođe Koup i čuo njeno unutrašnje iznenađenje zbog promene mog izraza lica. Odstuknula je od mene, ali njen strah se nije pretvorio u reči. Koristeći svu kontrolu kojom sam upravljao u svojim decenijama odbijanja, učinio sam svoj glas glatkim i nežnim. Bilo je tačno dovoljno vazduha ostalo u mojim plućima da progovorim još jednom, žureci kroz reči.

,,Nema veze, onda. Vidim da je nemoguče. Puno vam hvala na pomoći.“

Okrenuo sam se i izleteo iz prostorije, pokušavajući da ne osetim toplotu krvi devojčinog tela, dok sam prolazio na par inča od njega. Nisam se zaustavljao dok nisam bio u svom autu, krećući se prebrzo celim putem. Većina ljudi se vec rascistila, tako da nije bilo mnogo svedoka.
Čuo sam ucenika druge godine, Di Džeja Gareta, kako je primetio, pa potom negodovao.
Odakle je Kalen došao – bilo je kao da se pojavio niotkuda... Opet počinjem, opet mašta. Mama uvek govori....Kad sam skliznuo u svoj Volvo, ostali su već bili tamo. Pokušao sam da kontrolišem svoje disanje, ali udisao sam svež vazduh kao da sam se davio.

,,Edvarde?“ Alis je pitala, sa panikom u glasu. Okrenuo sam glavu k njoj.
,,Sta se tebi kog đavola desilo?“ Emet je zapitao, na trenutak odvučene pažnje od toga da Džasper nije bio nešto raspoložen za njegov revanš. Umesto da odgovorim, ubacio sam auto u rikverc. Morao sam da izađem sa parkinga pre nego što Bela Svon uspe i ovde da me prati. Moj lični demon, lovi me.... Okrenuo sam auto i ubrzao. Dostigao sam cetrdeset još pre nego što sam bio na putu. Na putu, dostigao sam sedamdeset pre nego što sam stigao do ugla. Bez gledanja, znao sam da su se Emet, Rozali i Džasper okrenuli da zure u Alis. Slegnula je ramenima. Nije mogla da vidi sta je prošlo, samo ono što nadolazi. Sada me je potražila. Oboje smo videli ono što je ona videla u svojoj glavi i oboje smo bili iznenađeni.

,,Odlaziš?“ prošaputala je.
Ostali su sad zurili u mene.
,,Odlazim li?“ zarežao sam kroz zube.
Tada je videla, dok je odluka postajala neodlučna, a drugi izbor okrenuo moju budućnost u tamnijem pravcu.

,,Oh.“

Bela Svon, mrtva. Moje oči sijaju tamno-crvenom bojom sveže krvi. Istraga pod kojom ćemo biti. Oprezno vreme koje ćemo morati da sačekamo pre nego što bude bezbedno da se izvučemo i počnemo ispočetka.

,,Oh.“

Rekla je opet. Specifičnija slika. Video sam unutrašnjost kuće šefa Svon po prvi put, video sam Belu u maloj kuhinji sa žutim ormarićima, njenih leđa okrenutih k meni dok sam izlazio iz senke i puštao da me miris povuče pravo k njoj....

,,Prestani!“ zarežao sam, nesposoban da podnesem još.
,,Oprosti,“ prošaputala je raširenih ociju.
Čudovište se radovalo.
A vizija u njenoj glavi opet se promenila. Prazan auto-put noću, drveće pored njega prekriveno snegom, koje proleće skoro dvesta milja na čas.

,,Nedostajaćes mi,“ rekla je ,,nije bitno na koliko kratko odlaziš.“
Emet i Rozali razmeniše pronicljiv, brz pogled. Bili smo skoro kod skretanja koje privodi kraju dugu vožnju do naše kuce.

,,Ostavi nas ovde,“ Alis je predložila ,,Trebalo bi da sam kažeš Karlajlu.“
Klimnuo sam glavom, a auto zaškripa zbog iznenadnog zaustavljanja. Emet, Rozali i Džasper izađoše u tišini; nateraće Alis da im objasni kad ne budem tu. Alis mi dotaknu rame.

,,Uradićeš pravu stvar,“ promrmljala je. Ne vizija ovaj put – naredba. ,,Ona je jedina porodica Čarlija Svona. I njega bi to ubilo.“
,,Da,“ rekao sam slažući se samo s poslednjim delom.
Skliznula je da se pridruži ostalima, obrva skupljenih od zabrinutosti. Stopili su se s drvećem, van mog vidokruga, pre nego što sam mogao da okrenem auto. Ubrzao sam natrag ka gradu i znao sam da ce vizije iz Alisine glave da se menjaju iz tamne u svetlu poput reflektora. Dok sam ubrzavao ka Forksu, negde oko devedest milja na čas, nisam bio siguran gde idem. Da kažem zbogom svom ocu? Ili da prihvatim čudovište u sebi. Ulica je proletela ispod mojih guma.

Kraj prvog poglavlja!

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]





Last edited by Micy on Wed Dec 30, 2009 5:11 pm; edited 1 time in total
Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:45 pm

2.Otvorena knjiga

Naslonio sam se na
mekani snežni nanos, dopuštajući da se suvi puder preoblikuje oko mene.
Koža mi se ohladila do iste temperature kao i vazduh oko mene, a maleni
komadići leda ostavljali su mi utisak svile na koži.Nebo iznad mene je
bilo bez oblaka, sjajno od zvezda, sijajući na nekim mestima plavo, a
žuto na drugim. Zvezde su stvarale veličanstvene oblike, nalik na
vrtloge, po crnom univerzumu – sjajan prizor. Izvrstan, prelep. Ili
bolje rečeno, trebalo je biti izvrstan. Bio bi, da sam stvarno mogao da
ga vidim.Nije mi bilo ništa bolje. Šest dana je prošlo, šest dana sam
se krio ovde u praznoj divljini Denalija, a nisam bio ništa bliže
slobodi od prvog trena kad sam osetio njen miris.Kada bih pogledao u
draguljima okićeno nebo, kao da je postojala prepreka između mojih
očiju, i njegove lepote. Prepreka je bila lice, sasvim uobičajeno
ljudsko lice, ali nisam uspevao da ga isteram iz misli.Čuo sam misli
kako se približavaju i pre nego što sam čuo korake koji su ih pratili.
Zvuk kretanja je bio poput jedva zvučnog šapata na snegu.Nisam bio
iznenađen time što me je Tanja pratila. Znao sam da je razmišljala o
ovom razgovoru već par dana, odlagajući ga sve dok nije bila sigurna
šta želi da kaže.Pojavila se u vidokrugu negde 55 metara on mene,
skočivši na vrh gomile crnih stena, i balansirajući tu na bosim
stopalima.
Tanjina koža je izgledala srebrno na mesečini, a dugi
plavi uvojci sijali su bledim, skoro rozikastim sjajem. Smeđe oči su
joj zasvetlucale dok me je posmatrala, pola zakopanog u sneg, a pune
usne su joj se uvukle u osmeh.Izvrsno. Da sam stvarno mogao da je
vidim. Uzdahnuo sam.Sagnula se do kamenja, prsti su joj dodirivali
stene, telo joj se skupilo
Bomba,
pomislila je.Odskočila je u
vazduh; njeni obrisi su postali tamna, vrteća senka, dok se graciozno
vrtela između mene i zvezda. Skupila se u loptu taman dok je sletala u
snežni nanos pored mene.Vrtlog snega se podiže oko mene. Zvezde je
zamenio mrak, bio sam zakopan duboko u paperjastim kristalima
leda.Ponovo sam uzdahnuo, ali se nisam pomerio kako bih se otkopao.
Crnina ispod snega nije bila ni bolja ni gora od prethodnog pejzaža. I
dalje sam video isto lice.,,Edvarde?’’Sneg je ponovo leteo okolo dok me
je Tanja vadila iz snega. Skinula je sneg sa mog nepomičnig lica, ne
gledajući me pravo u oči.,,Izvini’’, promrmljala je. ,,Bila je samo
šala.’’,,Znam. Bilo je smešno.’’Usta joj se nakriviše na dole.,,Irina i
Kejt su rekle da te ostavim na miru. Misle da te nerviram.’’,,Ne,
nimalo’’, uverio sam je. ,,Baš je obrnuto, ja sam onaj koji je
nepristojan – odvratno nepristojan. Veoma mi je žao.’’
Vraćaš se kući, zar ne?,
pomislila je.,,Nisam... u potpunosti... odlučio još uvek.’’
Ali ne ostaješ ni ovde.
Misli su joj sad bile tužne.
,,Ne. Izgleda da... ne pomaže.’’Napravila je gimasu. ,,Ja sam kriva, zar ne?’’,,Naravno da nisi’’. Slagao sam.
Nemoj biti džentlmen.
Nasmešio sam se.
Sad ti je neugodno zbog mene
, optužila je samu sebe.,,Ne.’’
Podigla
je jednu obrvu, izraz lica joj je bio toliko začuđen da sam morao da se
nasmejem. Jedan kratak osmeh, propraćen još jednim uzdahom.,,Dobro’’,
priznao sam. ’’Možda, malo.’’Ona je, takođe, uzdahnula i stavila ruku
na bradu. Misli su joj opet bile tužne.,,Ti si hiljadu puta lepša od
zvezda, Tanja. Naravno to već dobro znaš. Ne dopusti da ti moja
tvrdoglavost poremeti samopoštovanje.’’, nasmejao sam se na veoma malu
verovetnoću
toga
.,,Nisam navila na odbijanje’’, progunđala
je.,,Naravno da ne’’, složio sam se, pokušavajući, sa malo uspeha da
blokiram njene misli dok je prelazila preko sećanja na hiljade uspešnih
osvajanja. Tanja je većinom preferirala ljudske muškarce – prvo jer ih
je bilo mnogo više, a pritom imaju prednost jer su meki i topli. I uvek
željni – definitivno.Za razliku od Karlajla, Tanji i njenim sestrama se
savest razvijala sporije. Na kraju, njihova vezanost za ljudske
muškarce ih je okrenula protiv pokolja. Sada su muškarci koje su
volele... živeli.,,Kada si došao ovde’’, reče polako ,,pomislila
sam...’’Znao sam šta je mislila. I mogao sam da pogodim da će se tako
osećati, ali nisam baš bio u stanju analitički da razmišljam.,,Mislila
si da sam se predomislio.’’,,Da’’, namrgodila se.,,Užasno se osećam što
ti se igram sa očekivanjima, Tanja. Nisam hteo da – nisam mislio. Bio
sam u... popriličnoj žurbi.’’
,,Pretpostavljam da mi nećeš reći
zašto...’’Uspravio sam se u sedeći položaj i obavio ruke oko nogu. ,,Ne
želim da pričam o tome.’’Tanja, Irina, i Kejt su bile vrlo dobre u
životu kojem su se posvetile. U nekom pogledu možda čak bolje i od
Karlajla. Uprkos nenormalnoj blizini koju su dozvolile sebi da ostvare
sa onima koji bi trebalo da budu – i jednom jesu bili – njihov plen,
nisu pravile greške. Previše sam se stideo da priznam svoju slabost
Tanji.,,Problemi sa ženama?’’, pogađala je, ignorišući moje
protivljenje.Osmehnuo sam se turobnim smehom. ,,Ne onako kako ti
misliš.’’Utišala se. Osluškivao sam joj misli dok je pogađala,
pokušavajući da odgonetne značenje mojih reči.,,Nisi ni blizu’’, rekoh
joj.,,Mala pomoć?’’, pitala je.,,Molim te ostavi se toga,
Tanja.’’Ponovo je bila tiha, još uvek je nagađala. Ignorisao sam je,
uzalud se trudeći da se divim zvezdama.Digla je ruke od pokušavanja
posle nekog vremena, a misli su joj odlutale u drugom pravcu.
Gde ćeš ići, Edvarde, ako odeš? Nazad kod Karlajla?
,,Ne
verujem’’, prošaptao sam.Gde bih mogao da odem? Ne bih mogao da se
setim ijednog mesta na Zemlji koje me je interesovalo. Nisam želeo da
išta vidim ili uradim. Jer gde god da odem, ne bih išao negde – samo
bih bežao od nečega.Mrzeo sam to. Kad sam postao takva kukavica?Tanja
mi je prebacila ruku oko ramena. Ukrutio sam se, ali se nisam trgao od
dodira. To je njoj bio samo prijateljski gest.
Uglavnom.,,Mislim
da ćeš se vratiti,’’ reče, a glas joj je poprimio nagoveštaj njenog,
davno izgubljenog, ruskog akcenta. ,,Šta god da je... ili ko god da
je... da te uhodi. Suočičeš se s tim. Takav si tip.’’Misli su joj bile
sigurne kao i reči. Pokušao sam da se vidim onako kako me je ona
videla. Neko ko se suočava sa problemima. Bilo je ugodno ponovo se
videti na taj način. Nikad nisam sumnjao u svoju hrabrost, svoju
sposobnost da se suočim sa poteškoćama, pre tog odvratnog sata na
srednjoškolskom času biologije, ne tako davno.Poljubio sam je u obraz,
brzo se izmičući kada je okrenula lice prema meni. Žalosno se osmehnula
brzini kojom sam se odmakao.,,Hvala Tanja. Trebalo mi je da čujem
to.’’Misli su joj počele da me teše. ,,Nema na čemu, valjda. Volela bih
kad bi bio malo razumniji, Edvarde.’’,,Izvini, Tanja. I sama znaš da si
previše dobra za mene. Ja jednostavno... još nisam našao ono šta
tražim.’’,,Pa, ako odeš pre nego što te ponovo vidim... zbogom
Edvarde.’’,,Zbogom, Tanja.’’, dok sam govorio, mogao sam to da vidim.
Video sam sebe kako odlazim. Kako sam dovoljno jak da se vratim na
jedino mesto gde želim da odem. ,,Hvala još jednom.’’Bila je na nogama
u jednom spretnom pokretu, a onda je potrčala, jureći preko snega tako
brzo da joj stopala nisu imala vremena da potonu u sneg; nije
ostavljala otiske. Nije se osvrtala. Moje odbijanje ju je mučilo više
nego što je nagovestila, čak i u mislima. Neće hteti da me vidi ponovo
pre nego što krenem.Usta su mi se iskrivila u ogorčenju. Nisam voleo da
povređujem Tanju, iako njena osećanja nisu bila duboka, teško da su
bila čista, i, u svakom slučaju, ne nešto što bih mogao da uzvratim. I
dalje se nisam osećao kao džentlmen.Naslonio sam bradu na kolena i
ponovo pogledao u zvezde, mada sam iznenada bio nestrpljiv da krenem
kući. Znao sam da će me Alis videti kako dolazim, i reći ostalima. To
će ih usrećiti – pogotovo Karlajla i Esme. Ali i dalje sam gledao u
zvezde pokušavajući da vidim nešto osim lica.Između mene i sjajnih
svetiljki na nebu, u mene je gledao par zbunjenih čokoladno smeđih
očiju, koje kao sa su me pitale šta će ova odluka značiti za nju.
Naravno, nisam mogao zasigurno znati da li je to stvarno informacija
koju su njene oči tražile. Čak i u mojoj mašti nisam mogao čuti njene
misli. Oči Bele Svon nastavile su da me ispituju, a neometan pogled na
zvezde je nastavio da me izbegava. Sa teškim uzdahom, odustao sam, i
podigao se na noge. Ako budem trčao, stići ću do Karlajlovog auta za
manje od sat vremena...U žurbi da vidim porodicu – i veoma jako želeći
da budem Edvard koji se suočava sa problemima – trčao sam preko
zvezdama obasjanim, snegom pokrivenim poljem, ne ostavljajući
otiske.,,Sve će biti uredu’’, Alis je izdahnula. Oči joj nisu bile
fokusirane, a Džasper je držao jednu ruku lagano na njenom laktu,
vodeći je dok smo ulazili u kafeteriju u maloj grupici. Rozali i Emet
su ušli prvi. Emet je izgledao suludo, kao telohranitelj u srcu
neprijateljske teritorije. Rouz je izgledala oprezno, takođe, ali više
iziritirano nego zaštitnički.,,Naravno da hoće’’, promrmljao sam.
Njihovo ponašanje je bilo nenormalno. Da nisam bio siguran da mogu da
podnesem ne bih ni dolazio.Iznenadna promena od naših normalnih, čak
razigranih jutara – padao je sneg tokom noći, a Emet i Džasper su hteli
da iskoriste moju zamišljenost da me bombarduju grudvama; kada im je
dosadilo, zbog manjka reakcije s moje strane, okrenuli su se jedan
protiv drugog –preterana obazrivosti bi bila smešna da nije
frustritajuća.,,Još nije ovde, ali će ući... neće nam biti niz vetar
ako sednemo na na naše uobičajeno mesto.’’,,
Naravno
da ćemo
sedeti na uobičajenom mestu. Prekini Alis. Ideš mi na živce. Biću
sasvim u redu.’’Trepnula je jednom dok joj je Džasper pomagao da sedne,
i oči su joj se konačno fokusirale na moje lice.,,Hmm,’’ reče, zvučeći
iznenađeno. ,,Mislim da si u pravu.’
,,
Naravno
da sam u
pravu,’’ promrmljao sam.Mrzeo sam da budem centar njihove brige. Osetio
sam iznenadno sažaljenje za Džaspera, sećajući se svih puta kada smo
zaštitnički trčali oko njega. Sreo je moj pogled i nakezio se.
Nervira, zar ne?
Napravio
sam grimasu.Zar mi je tek prošle nedelje ova prostrana prostorija
izgledala ubitačno dosadno? Zar mi je izgledalo kao san, kao koma, da
budem ovde?Danas su mi živci bili napeti – kao žice klavira, zategnute
da osete i najslabiji pritisak. Čula su mi bila hiper osetljiva;
skenirao sam svaki zvuk, svaki prizor, svaki pokret u vazduhu koji mi
je dodirivao kožu, svaku misao. Posebno misli. Postojalo je samo jedno
čulo koje sam blokirao, odbijao da koristim. Miris, naravno. Nisam
disao.Očekivao sam da čujem više o Kalenovima i mislima koje sam
slušao. Ceo dan sam čekao, tražio za bilo kakav trag Bele u nekom
razgovoru, pokušavajući da vidim kakvi su se tračevi širili. Ali nije
bilo ničega. Niko nije ni primetio pet vampira u kafeteriji, kao i pre
nego što je devojka došla. Par ljudi je još mislilo iste misli o novoj
devojci kao i prošle nedelje. Umesto da mi bude strašno dosadno, bio
sam fasciniran.Zar nije rekla ništa o meni?Nije bilo šanse da nije
primetila moj crn ubilački pogled. Video sam njenu reakciju na njega.
Sigurno sam je strašno uplašio. Bio sam uveren da će nekome reći, da će
možda još i uveličati priču kako bi bila strašnija.Takođe me je čula
dok sam pokušavao da se izvučem sa biologije. Mora da se zapitala,
nakon što mi je videla izraz lica, koji je razlog. Normalna devojka bi
se raspitivala, upoređivala iskustva sa drugima, tražila nešto što bi
objasnilo moje ponašanje. Ljudi su uvek želeli da budu normalni,
prihvaćeni, da se uklope. Potreba je bila posebno jaka tokom
adolescencije. Nema razloga da devojka bude izuzetak.Ali niko nije
pridavao važnosti što smo svi zajedno sedeli za uobičajenim stolom.
Bela mora da je posebno stidljiva, ako se nikome nije poverila. Možda
je pričala s ocem, možda ima snažniju vezu s njim...mada to teško da je
istina s obzirom da je toliko malo vremena provela s njim tokom života.
Bila bi bliža s majkom. Ipak morao bih da prođem pored Svona ponekad da
vidim o čemu misli.,,Nešto novo?’’, pitao je Džasper.,,Ništa.
Ona...mora da nije ništa rekla.’’Svi su podigli obrvu na ove
vesti.,,Možda nisi tako strašan koliko misliš da jesi’’, Emet reče
cerekajući se. ,,Kladim se da bih je uplašio više od
toga
’’.Zakolutao
sam očima.,,Pitam se zašto...?’’ ponovo je mislio o mom otkrovenju o
devojčinoj čudnoj ćutnji.,,Već smo pričali o tome.
Ne znam
’’.,,Evo
je, dolazi’’, reče Alis. Osetio sam kako mi se telo ukrućuje. ,,Probaj
da izgledaš kao ljudsko biće’’.,,Ljudsko biće?’’ upita Emet.Ispružio je
ruku, otkrivajući grudvu koju je sačuvao. Naravno nije se otopila u
njegovoj ruci. Stisnuo ju je u komad leda. Gledao je u Džaspera, ali
sam mu u mislima video pravu metu. I Alis je naravno. Kada je iznenda
bacio loptu leda ka njoj, ona ju je jednostavno odbila pokretom prstju.
Led se odbio preko cele kafeterije, prebrzo za ljudske oči, i razleteo
se pri udaru u zid. Cigla je takođe napukla.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:46 pm

Glave u tom ćošku su se podigle i pogledale u
pravcu gomile leda na podu, a zatim okrenule da nađu onog ko je bacio
gromadu leda. Nisu gledali dalje od par stolova. Niko nas nije
pogledao.,,Veoma ljudski Emete’’, reče Rozali sarkastično. ,,Zašto
sledeći put prosto ne probiješ zid?’’,,Bilo bi impresivnije da ti
probiješ zid, dušo.’’Trudio sam se da obatim pažnju na njih, držeći
osmeh na licu, kao da sam deo njihovog razgovora. Nisam dozvolio sebi
da pogledam prema redu gde znam da je stajala. Ali samo sam to
slušao.Mogao sam da čujem Džesikino nestrpljenje prema novoj devojci,
kojoj je pažnja izgleda bila odvučena, jer je nepokretno stajala u
redu. Video sam u Džesikinom umu da su obrazi Bele Svon ponovo bili
tamno roze od krvi.Disao sam u kratkim, plitkim udisajima, spreman da
prestanem da dišem na prvu naznaku njenog mirisa u vazduhu oko
mene.Majk Njuton je bio sa njima dvema. Čuo sam oba njegova glasa,
mentalni i fizički, kad je pitao Džesiku šta nije u redu sa Belom. Nije
mi se sviđalo kako su mu misli bile uprte u nju.,,Ništa.’’ Čuo sam kako
Bela kaže tihim, jasnim glasom. Činilo se da odzvanja kao zvono,
izdvajajući se iz brbljanja u kafiteriji, mada sam znao da je to samo
zato što sam tako pažljivo slušao.,,Danas ću da uzmem samo sok,’’
nastavila je, dok se kretala u redu.Nisam mogao a da ne bacim pogled u
njenom pravcu. Gledala je u pod, a krv joj je polako napuštala obraze.
Brzo sam sklonio pogled, i video Emeta kako se smeje mom, sada već
bolnom izrazu lica.
Ti si bolestan, brate.
Namestio sam lice kako
bi mi izraz bio uobičajen i opuštenDžesika je razmišljala o devojčinom
manjku apetita. ,,Zar nisi gladna?’’,,Ustvari, nešto mi nije dobro.’’
Glas joj je bio tiši, ali i dalje jasan.Zašto me je mučila iznenadna
zabrinutost u mislima Majka Njutona? Kakve je veze imalo što su mu
misli imale posesivni ton?
Nije bila moja stvar što je Majk Njuton
bio preterano nervozan zbog nje. Možda su tako svi reagovali na nju.
Zar nisam i ja instinktivno hteo da je zaštitim? To jest pre nego što
sam hteo da je ubijem...Bilo je teško oceniti – izgledala je tako
delikatno sa njenom skoro providnom kožom... Tada sam shvatio da sam i
ja takođe brinuo, isto kao i onaj glupi dečak, i naterao sebe da ne
mislim o njenom zdravlju.Bilo kako bilo, nisam hteo da je posmatram
kroz Majkove misli. Prešao sam na Džesiku, pažljivo gledajući dok su
njih troje gledali gde će da sednu. Na sreću seli su tačno gde je Alis
predvidela.Alis me je gurnula.
Uskoro će da pogleda, ponašaj se ljudski
.Stisnuo
sam zube iza osmeha.,,Opusti se, Edvarde’’, rekao je Emet. ,,Stvarno.
Pa i ako ubiješ jedno ljudsko biće. Teško da bi bio kraj sveta.’’,,Ti
bi znao’’, promrmljao sam.Emet se nasmeja. ,,Moraš da naučiš da pređeš
preko stvari. Kao ja. Večnost je dosta vremena da se provede
jadikovajući u krivici’’.A onda, Alis je bacila manju grudvu leda koju
je skrivala u Emetovu facu.Trepnuo je, iznenađen, pa se onda
iscerio.,,Sama si tražila’’, rekao je dok se naslanjao preko stola i
protresao njegovu ledom prekrivenu kosu u njenom pravcu. Sneg, topeću
se u toploj sobi, izleteo je iz njegove kose kao pola tečnost, pola
led.,,Fuj!’’, žalila se Rouz, dok su se ona i Alis sklanjale u stranu.
Alis
se nasmeja, a svi ostali smo se priključili. Mogao sam da vidim u
Alisinoj glavi kako je savršeno isplanirala tajming, i znao sam da je
devojka – trebao bih da prestanem da mislim o njoj kao da je jedina
devojka na svetu – da je Bela gledala kako se smejemo i igramo
izgledajući srećno i ljudski i nerealistično savršeno poput slike
Normana Rokvela.Alis je nastavila da se smeje dok je podigla
poslužavnik kao štit. Mora da devojka – Bela još uvek gleda u nas....
ponovo bulji u Kalenove,
neko
je pomislio privlačeći mi pažnju.Automatski sam pogledao u tom pravcu,
shvatajući, dok su mi oči našle destinaciju, da poznajem taj glas –
slušao sam ga ceo dan.Ali oči su mi prešle preko Džesike, i zaustavile
se na devojčinom pogledu.Brzo je spustila pogled, skrivajući se iza
njene guste kose.O čemu je mislila? Frustracija kao da se pojačavala
vremenom, umesto da otupljuje. Pokušao sam – nesiguran u ono što radim
jer nikad nisam probao nešto slično – da istražujem sa mojim umom i
tišinom oko nje. Moje dodatno čulo mi je uvek bilo prirodno, bez
uloženog truda; nikad nisam radio na njemu. Ali sada sam se
koncentrisao, pokušavao da probijem kroz kakav god štit koji ju je
okruživao.Ništa osim tišine.
Šta je to s njom?
Mislila je
Džesika, ponavljajući moju sopstvenu frustraciju.,,Edvard Kalen gleda u
tebe.’’ Prošaputala joj je u uvo dodajući kikot. Nije bilo ni traga
ljubomori u njenom glasu. Džesika je izgleda bila spretna u glumljenju
prijateljstva.Slušao sam, previše udubljeno, njen odgovor.,,Ne izgleda
ljut, zar ne?’’, odgovorila je.Znači jeste primetila moju divlju
reakciju prošle nedelje. Naravno da jeste.Pitanje je zbunilo Džesiku.
Video sam svoje lice u njenim mislima dok mi je proveravala izraz, ali
je nisam pogledao. I dalje sam se koncentrisao na devojku, pokušavajući
da čujem
nešto. Moj uporan fokus nije pomagao ,,Ne’’, Džes joj je
rekla, a znao sam da bi htela da kaže ’da’ – kako joj je um samo bio
iznerviran mojim pogledom – iako joj se to nije odalo u glasu. ,,Je l’
bi trebalo da bude?’’,,Mislim da mu se ne sviđam.’’, rekla je i
spustila glavu na ruku kao da je iznenadno umorna. Pokušao sam da
shvatim pokret, ali samo sam mogao da pogađam. Možda stvarno
jeste
bila
umorna.,,Kalenovima se niko ne sviđa’’, Džesika ju je uverila. ,,Pa oni
i ne primećuju nikoga dovoljno da im se svidi’’, nikad i nisu. Misli su
joj bile gomila žalbi. ,,Ali i dalje gleda u tebe.’’,,Prestani da
gledaš u njega.’’, rekla je devojka nervozno, podižući glavu sa ruke da
se uveri da ju je Džesika poslušala.Džesika se zakikota ali je
posluša.Devojka nije digla pogled sa stola do kraja sata. Mislio sam –
iako naravno nisam mogao biti siguran – da je to bilo namerno. Činilo
se da je htela da me pogleda. Telo bi joj se blago okrenulo u mom
pravcu, brada bi počela da joj se pomera, a onda bi se uhvatila, duboko
uzdahnula, i fiksirano gledala u onog ko je govorio.Ignorisao sam misli
oko devojke većinom jer nisu trenutno bile o njoj. Majk Njuton je
planirao grudvanje posle škole, očogledno ne shvatajući da se sneg već
pretvorio u kišu. Padanje mekih pahulja na krov preraslo je u
uobičajeni topot kišnih kapi. Zar stvarno nije čuo promenu? Meni je
izgledala glasno.Ostao sam sam na svom mestu kada se ručak završio.
Ljudi su izleteli napolje, i uhvatio sam sebe kako pokušavam da
izdvojim zvuke njenih koraka iz gomile, kao da su po nečemu posebni.
Kakva glupost.Moja porodica se takođe nije pomerala. Čekali su da vide
šta ću da uradim.Da li bih otišao na čas, da sedim pored devojke, gde
bih mogao da namirišem apsurdno primamljiv miris njene krvi i da osetim
toplotu njenog pulsa u vazduhu oko mene? Da li sam bio dovoljno jak za
to? Ili mi je bilo dosta za danas?
,,...
mislim
da je OK’’, rekla je Alis oklevajući. ,,Odlučio si.
Mislim
da
ćeš izdržati čas.’’Ali je Alis vrlo dobro znala koliko brzo može da se
predomisli.,,Zašto navaljivati, Edvarde?’’, pitao je Džasper. Mada nije
hteo da bude zadovoljan što sam ja sad najslabiji, mogao sam da čujem
da jeste, samo malo. ,,Idi kući. Odmori malo.’’,,Kakve veze ima?’’,
reče Emet. ,,Ili će je ubiti, ili neće. Mogao bi lepo da odmah završi s
tim.’’,,Ne želim da se preselim još uvek’’, žalila se Rozali. ,,Neću da
počinjem iz početka. Skoro smo završili srednju školu, Emete. Konačno.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:46 pm

’Bio sam jednako podeljen između odluka. Želeo
sam, jako sam želeo, da se suočim s ovim umesto da ponovo pobegnem. Ali
nisam želeo da se preforsiram, takođe. Bila je greška što smo pustili
Džaspera da ne lovi tako dugo prošle nedelje: je l’ je i ovo bila glupa
greška?Nisam želeo da nateram porodicu da se seli. Niko mi ne bi
zahvalio zbog toga.Ali želeo sam da odem na biologiju. Shvatio sam da
želim opet da je vidim.To je donelo odluku umesto mene. Ta radoznalost.
Bio sam ljut na sebe jer sam se tako osećao. Zar nisam obećao sebi da
neću dopustiti da me tišina devojčinog uma nepotrebno zaintresuje u
nju? A ipak evo me, nepotrebno zainresovan.Želeo sam da znam šta misli.
Um joj je bio nečujan, ali su je oči odavale. Možda bih mogao da
protumačim njih.,,Ne, Rouz. Mislim da će stvarno biti u redu.’’, rekla
je Alis. ,,Sve je ... odlučniji. Devedeset tri posto sam sigurna da se
ništa loše neće desiti ako ode na čas.’’ Radoznalo me je pogledala,
pitajući se šta se promenilo u mojim mislima što je još više podržalo
njene vizije.Da li bi radoznalost bila dovoljna da održi Belu Svon u
životu.
Emet je takođe bio u pravu – zašto da ne završim s tim?
Suočiću se sa izazovom.,,Idite na čas’’, naredio sam ustajući. Okrenuo
sam se i izleteo iz sobe ne osvrćući se. Čuo sam Alisinu brigu,
Džasperovu osudu, Emetovo odobravanje, i Rozalinu iritaciju.Duboko sam
udahnuo pred vratima učionice, a onda zadržao dah i ušetao u malu,
toplu sobu.Nisam zakasnio. Prof. Baner se još uvek pripremao za čas.
Devojka je sedela za mojim – za našim stolom, pognute glave, gledajući
u fasciklu po kojoj je žvrljala. Ispitao sam crtež dok sam prolazio,
zaintresovan u svaku trivijalnu kreaciju njenog uma, ali bio je
beznačajan. Samo nasumično crtanje koncentričnih krugova. Možda je
mislila na nešto drugo ne misleći na obrazac?Povukao sam stolicu sa
nepotrebnom gruboćom, dopuštajući da zaškripi preko linoleuma; ljudi se
uvek osećaju lagodnije kad buka najavi nečiji dolazak.Znao sam da me je
čula; nije me pogledala, ali joj je ruka propustila krug u dizajnu,
čineći ga nejednakim.Zašto me nije pogledala? Verovatno je bila
uplašena. Morao sam da ovog puta ostavim bolji utisak. Da pomisli da je
samo umišljala stvari prošli put.,,Zdravo’’, rekao sam tihim glasom
koji sam koristio kada sam želeo da se ljudi osećaju ugodnije, praveći
pristojan osmeh koji nije pokazivao zube.Tada je podigla pogled, smeđe
oči su joj bile iznenađene – skoro začuđene – i pune nečujnih pitanja.
Bio je to isti pogled koji mi je ometao vid prošle nedelje.Dok sam
gledao u te čudno duboke smeđe oči, shvatio sam da je mržnja – mržnja
koju sam zamislio da ova devojka nekako zaslužuje prosto jer je
postojala – isčezla. Ne dišući, ne udišući njen miris, bilo je teško
poverovati da bi iko tako ranjiv ikada zaslužio mržnju.
Obrazi su
joj porumeneli, ali nije odgovorila.I dalje sam je gledao u oči,
fokusirajući se samo na njihove dubine, a pokušavajući da ignorišem
primamljivu boju njene kože. Imao sam dovoljno vazduha da još malo
pričam, bez udisanja.,,Zovem se Edvard Kalen’’, rekao sam, iako je to
već znala. Bio je to učtiv način da se počne. ,,Nisam imao priliku da
se predstavim prošle nedelje. Ti mora da si Bela Svon’’.Izgledala je
zbunjeno – obrve su joj se blago skupile. Terbalo joj je pola sekunde
duže nego što je trebalo da odgovori.,,Kako si znao kako se zovem?’’
pitala je, a glas joj je blago zadrhtao.Mora da sam je stvarno
preplašio. Zbog toga sam osetio krivicu; ona je ipak bila tako
bespomoćna. Nežno sam se nasmejao – znao sam da je to zvuk koji
uglavnom opušta ljude. Ponovo sam bio obazriv u vezi zuba.,,Pa mislim
da svi znaju tvoje ime’’. Mora da je shvatila da je bila u centru
pažnje ovog monotonog mesta. ,,Ceo grad je očekivao tvoj
dolazak.’’Namrštila se kao da joj je ta informacija bila neugodna.
Pretpostavio sam, pošto je bila tako stidljiva, da joj se pažnja činila
kao loša stvar. Većina ljudi je mislila suprotno. Iako nisu hteli da se
izdvajaju iz gomile, u isto vreme su hteli da budu pod reflektorima
zbog svoje individualnosti.,,Ne’’, rekla je. ,,Mislila sam zašto si me
nazvao Bela?’’
,,Da li ti se više sviđa Izabela?’’, pitao sam
začuđen činjenicom da nisam video kuda pitanje vodi. Nisam razumeo. Bio
sam siguran da je još prvog dana stavila svima do znanja šta joj se
više sviđa. Je l’ su svi ljudi bili tako nerazumljivi bez znanja
njihovih misli kao vodiča?,,Ne, sviđa mi se Bela.’’, odgovorila je,
naginjajući glavu blago na stranu. Njen izraz – ako sam ga dobro
protumačio – bio je podeljen između sramote i zbunjenosti. ,,Ali mislim
da me je Čarli – mislim moj tata – sigurno zvao Izabela iza leđa. Tako
me, izgleda svi poznaju.’’ Koža joj je postala tamnija za nijansu
roze.,,Aha’’, rekao sam bezvezno, i brzo pogledao u stranu.Upravo sam
shvatio šta je značilo njeno pitanje: napravio sam propust – grešku. Da
nisam prisluškivao sve ostale tog prvog dana, obratio bih joj se njenim
punim imenom, kao i svi ostali. Primetila je razliku.Osetio sam se malo
nelagodno. Bilo je vrlo brzo od nje da uoči moj propust. Veoma
pronicljivo, pogotovo od nekog ko bi trebao da me se smrtno plaši.Ali
imao sam većih problema od bilo kakve sumnje što je imala u vezi
mene.Nisam imao vazduha. Da bih joj se ponovo obratio, morao bih da
udahnem.Bilo bi teško izbeći razgovor. Nesrećno po nju, deljenje klupe
je značilo da smo partneri, i morali bi da radimo zajedno. Činilo bi se
čudno – i neverovatno nepristojno – da je kompletno ignorišem dok
radimo vežbu. Od toga bi bila još sumnjičavija, još više
uplašena...Nagnuo sam se što dalje od nje što sam mogao bez pomeranja
stolice, okrećući glavu ka prolazu između klupa. Pripremio sam se, a
onda udahnuo što više vazduha, dišući na usta.Ahh!
Bilo je bolno kao
i uvek. Čak iako je nisam pomirisao, mogao sam da je osetim na jeziku.
Grlo mi je odjednom ponovo bilo zapaljeno, a žudnja je bila isto tako
jaka kao i prošle nedelje kada sam je prvi put osetio.Stisnuo sam zube
i pokušao da se smirim.,,Počnite’’, rekao je prof. Baner.Izgledalo je
kao da je bio potrebna svaka mrvica moje samokontrole koju sam postigao
u zanjih sedamdeset godina da se okrenem prema devojci koja je sedela
pognute glave, i nasmešim se.,,Dame imaju prednost, partneru?’’,
ponudio sam.Pogledala mi se izraz na licu začuđeno, širom otvorenih
očiju. Da nije nešto bilo u redu sa mojim izrazom? Je l’ opet bila
uplašena? Nije progovorila.,,Ili da ja počnem, ako želiš?’’, upitao sam
je tiho.,,Ne’’, rekla je, a lice joj se ponovo zacrvenelo. ,,Ja ću
prva.’’Gledao sam u opremu na stolu, mikroskop, kutiju slajdova, da ne
bih gledao kako joj krv cirkuliše pod tankom kožom. Još jednom sam, na
brzinu udahnuo, kroz zube, i trgnuo sam se od osećaja koji mi je to
izazvalo u grlu.,,Profaza’’, ubrzo je rekla. Počela je da zamenjuje
slajd iako ga je jedva pogledala.,,Mogu li da pogledam?’’ instinktivno
– glupo, kao da sam njene vrste – posegao sam da joj sprečim da promeni
slajd. Za sekundu, toplota njene kože je opekla moju. Bilo je kao
elekricitet – sigurno mnogo toplije od uobičajenih 37 stepeni. Toplota
mi je prošla kroz šaku, i prožimala mi se kroz ruku. Izmakla je ruku od
moje.,,Izvini’’, promrmljao sam kroz stisnute zube. Morajući u nešto da
gledam, uzeo sam mikroskop i pogledao kroz okular. Bila je u
pravu.,,Profaza’’, složio sam se.Još uvek sam bio previše uznemiren da
je pogledam. Dišući što tiše kroz stisnute zube pokušavao sam da
ignorišem vatrenu žeđ. Koncentrisao sam se na jednostavan zadatak,
pisanje reči na odgovarajuću liniju na papiru, a zatim menjanje prvog
slajda sledećim.O čemu je sad mislila? Kakav je osećaj to bio za nju,
kada sam je dodirnuo? Koža mora da mi je bila ledeno hladna – odvratna.
Nije ni čudo što je bila tako tiha.Pogledao sam u slajd.,,Anafaza’’,
rekao sam sebi u bradu dok sam pisao na drugoj liniji.,,Mogu li?’’,
pitala je.Pogledao sam u nju, iznenađen da vidim da je čekala, jednom
rukom ispruženom u pravcu mikroskopa. Nije izgledala uplašeno.Zar je
stvarno mislila da sam pogrešio.Nisam mogao a da se ne nasmešim njenom
pogledu punom nade kad sam joj dodao mikroskop.Pogledala je kroz okular
sa nestrpljivošću koja je brzo nestala. Uglovi usana su joj se spustili
na dole.,,Treći slajd?’’, pitala je, ne skidajući pogled sa mikroskopa,
ali držeći ispruženu ruku. Ispustio sam joj treći slajd u ruku, ne
dopuštajući da mi koža priđe ni blizu njene, ovog puta. Sedenje pored
nje je bilo poput sedenja pored radijatora. Osetio sam kako se pomalo
zagrevam sedeći pored nje.Nije dugo gledala sledeći slajd.
,,Interfaza’’, rekla je nonšalantno – možda se previše trudeći da tako
zvuči – i gurnula mikroskop u mom pravcu. Nije dodirnula papir, već je
čekala da ja napišem odgovor. Proverio sam – ponovo je bila u
pravu.Tako smo završili vežbu, govoreći po jednu reč i ne gledajući
jedno drugo u oči. Jedini smo bili završili – ostali su se teže
snalazili. Majk Njuton je izgleda imao problema da se skoncentriše –
pokušavao je da ne gleda Belu i mene.
Trebalo je da ostane tamo gde je otišao,
mislio
je Majk. Hmm, zanimljivo. Nisam primetio da dečak gaji neka loša
osećanja prema meni. To je bila novost, izgleda stara koliko i dolazak
nove devojke, činilo se. Još intresantnije, otkrio sam – na moje
iznenađenje – da je osećanje obostrano.Ponovo sam pogledao devojku,
zabavljen širokim spektrom
prevrata i razaranja koje je, uprkos
njenim običnim, bezopasnim izgledom, unela u moj život Nije da nisam
mogao da vidim na šta je Majk ciljao. Ona je, ustvari, bila lepa... na
neobičan način. Bolje nego prelepo, lice joj je bilo
intresantno.
Ne
baš simetrično – uska brada van ravnoteže sa širokim jagodicama;
ekstremno obojeno – kontrast svetlog i tamnog između njene kože i kose;
a onda su tu oči, prepune nečujnih tajni...Oči koje su iznenada gledale
u moje.Gledao sam je, pokušavajući da pogodim bar jednu od tih
tajni.,,Jesi li počeo da nosiš sočiva?’’, upitala je odjednom.Kako
čudno pitanje. ,,Ne’’. Skoro me je nasmejala pomisao da poboljšam
vid.,,Oh’’, promrmljala je. ,,Mislila sam da su ti oči nekako
drugačije’’.Odjednom sam se osetio hladnije jer sam shvatio da izgleda
da nisam bio jedini koji je pokušavao da razotkrije tajne danas.Slegao
sam ramenima, ramena su mi bila ukrućena, i gledao pravo ispred sebe u
nastavnika koji je predavao.Naravno da je bilo nešto drugačije oko
mojih očiju nego zadnji put kad smo se videli. Da bih se pripremio za
današnji poduhvat, današnji izazov, proveo sam čitav vikend u lovu,
zadovoljavajući svoju žeđ koliko je god bilo moguće, čak i
preteravajući. Pretrpao sam se krvlju životinja, kao da je to pravilo
ikakvu razliku kada sam bio licem u lice sa neverovatnim mirisom koji
je lebdeo u vazduhu oko nje. Kada sam je zadnji put pogledao, oči su mi
bile crne od žeđi. Sada, kada telo mi je plivalo u krvi, oči su mi bile
toplije, zlatne. Svetlo smeđe od preterivanja u utoljavanju žeđi.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:46 pm

Još jedan propust. Da sam video na šta je
ciljala sa pitajem, mogao bih prosto da kažem da. Sedeo sam pored ljudi
u ovoj školi već dve godine, a ona je bila prva da ma dovoljno dobro
osmotri da bi primetila razliku u boji mojih očiju. Drugi su, dok su se
divili lepoti moje porodice, imali običaj da brzo sklone pogled kada
smo ih pogledali. Sklanjali su se, blokirajući detalje našeg izgleda da
bi se instinktivno zaštitili od saznanja. Neznanje je bilo blagoslov
ljudskom umu.Zašto je morala baš ova devojka da vidi previše?Prof.
Baner je prišao našoj klupi. Sa zadovoljstvom sam udahnuo nalet čistog
vazduha koji je on poneo sa sobom pre nego što bi se pomešao sa njenim
mirisom.,,Pa Edvarde’’, rekao je, gledajući u naše odgovore, ,,što nisi
pustio Izabelu da se oproba sa mikroskopom?’’,,Bela’’, automatski sam
ga ispravio. ,, Ustvari, ona je identifikovala tri od pet’’.Misli prof.
Banera su bile skeptične dok se okretao prema devojci. ,,Jesi li već
radila ovu vežbu?’’Zaintresovano sam gledao kako se nasmešila,
izgledajući blago postiđeno.,,Ne sa lukovicom’’.,,Blastula morune?’’,
pogađao je prof. Baner.,,Aha’’.To ga je iznenadilo. Današnju vežbu je
uzeo iz naprednog programa. Klimnuo je glavom. ,,Jesi li bila u
naprednom programu u Feniksu?’’,,Da’’.Znači bila je napredna,
inteligentna za ljudsko biće. To me nije iznenadilo.
,,Pa’’, rekao
je prof. Baner, ,,Izgleda da je dobro što ste partneri’’. Okrenuo se i
otišao mumljajući, ,,Tako bi druga deca mogla da nešto sama nauče’’,
sebi u bradu. Sumnjao sam da ga je devojka čula. Ponovo je počela da
žvrlja po fascikli.Dva propusta u jednom satu. Vema loša izvedba s moje
strane. Iako nisam imao predstave o čemu devojka misli o meni – koliko
se plašila, koliko je sumnjala? – znao sam da treba više da se potrudim
da ostavim utisak. Nešto što bi pomračilo uspomenu na naš prvi
susret.,,Stvarno je šteta zbog snega, zar ne?’’, rekao sam ono o čemu
je par učenika već mislilo. Dosadna, standardna tema. Vreme – uvek
sigurno.Gledala me je sa očiglednom sumnjom u očima – ne baš normalna
reakcija na moje veoma normalne reči. ,,Ne baš’’, rekla je, ponovo me
iznenađujući.Pokušao sam da promenim tok razgovora. Dolazila je iz
mnogo svetlijeg, toplijeg mesta – to joj se nekako ocrtavalo na koži,
uprkos njenoj bledoći – a hladnoća mora da joj je bila neugodna. Moj
ledeni dodir je sigurno bio...,,Ne voliš hladnoću’’, pogodio sam.,,Ni
vlagu’’, složila se.,,Forks mora da ti je teško mesto za život’’.
Možda nije trebalo ni da dođeš, hteo sam da dodam.
Možda bi trebalo da se vratiš tamo gde pripadaš.
Ali
nisam bio siguran da li to želim. Uvek bi se sećao mirisa njene krvi –
da li je bilo ikakve garancije da neću poći za njom? Osim toga, ako bi
otišla, njen um bi ostao zauvek misterija. Konstantna, dosadna
zagonetka.,,Nemaš pojma koliko’’, rekla je tihim glasom, gledajući me
za trentak.Njeni odgovori nikad nisu bili ono šta bih očekivao. Zbog
njih sam hteo da postavljam još pitanja.,,Zašto si, onda, došla?’’,
zahtevao sam, shvatajući u trenutku da mi je ton bio previše
optužujući, nedovoljno svakodnevan za razgovor. Pitanje je zvučalo
nepristojno.,,... komplikovano je.’’Trepnula je krupnim očima,
završavajući temu, podstičući moju radoznalost – radoznalost koja je
gorela isto kao i žeđ u mom grlu.
U stvari, shvatio sam da mi je
malo lakše da dišem; agonija je postajala podnošljivija kroz
upoznavanje.,,Mislim da mogu da pratim’’, insistirao sam. Možda će je
obična pristojnost naterati da mi odgovara na pitanja dok god sam
dovoljno nepristojan da ih postavljam.Gledala je u pod u tišini. Od
toga sam postajao nestrpljiv; želeo sam da joj stavim ruku ispod brade
i da joj podignem glavu kako bi joj mogao pročitati oči. Ali bi bilo
glupo od mene – opasno – da joj opet dotaknem kožu.Iznenada me je
pogledala. Bilo je olakšavajuće da joj ponovo vidim emocije u očima.
Govorila je u žurbi.,,Majka mi se preudala.’’Ah, to je bilo dovoljno
ljudsko, lako da se razume. Tuga joj je prošla kroz oči i ponovo joj
blago skupila obrve.,,To ne zvuči tako komleksno’’, rekao sam. Glas mi
je bio nežan i bez truda s moje strane. Njena tuga me je učinila
neobično bespomoćnim, želeo sam da mogu nešto da učinim da se oseća
bolje. Čudan impuls. ,,Kada se to desilo?’’,,Prošlog septembra.’’ Teško
je izdahnula – ne baš uzdah. Zadržao sam dah dok mi je njen topao dah
prošao preko lica.,,I on ti se ne sviđa’’, predpostavio sam, želeći još
informacija.,,Ne, Fil je u redu’’, rekla je, ispravljajući moju
pretpostavku. Nazirao joj se osmeh na uglovima punih usana. ,,Možda
previše mlad, ali dovoljno dobar.’’To se nije ukalpalo u scenario koji
sam konstruisao u glavi.
,,Zašto nisi ostala sa njima?’’, pitao sam,
sa padoznalošću u glasu. Zvučalo je kao da zabadam nos u tuđe stvari.
Što, moram priznati, i jesam radio.,,Fil puno putuje. On igra bejzbol
kao posao’’. Mali osmeh je postao naglašeniji; taj izbor karijere ju je
zabavljao.
Takođe sam se, nesvesno, nasmejao. Nisam hteo da joj bude
ugodnije. Njen osmeh je jednostavno izmamio moj.,,Jesam li čuo za
njega?’’ pretražio sam u glavi gomile profesionalnih igrača bejzbola,
pitajući se koji je Fil bio njen...,,Verovatno ne. On ne igra
dobro
.’’
Još jedan osmeh. ,,Strikno manje lige. Mnogo se seli’’.Slike igrača u
mojoj glavi odmah su se promenile, i suzio sam listu mogućnosti u manje
od sekunde. U isto vreme zamišljao sam novi scenario.,,A tvoja majka te
je poslala ovde kako bi mogla da putuje s njim’’, rekao sam. Praveći
zaključke uspevao sam da iz nje izvučem više odgovora nego
postavljajući pitanja. Ponovo je upalilo. Podigla je glavu, a izraz joj
je odjedared bio tvrdoglav.,,Ne, nije me ona ovde poslala’’, reče, a
glas joj je imao novi prizvuk. Moji zaključci su je uznemirili, mada
nisam mogao da vidim kako. ,, Sama sam se poslala’’.Nisam mogao da
pogodim njene razloge. Bio sam u potpunosti izgubljen.Tako da sam
odustao. Jednostavno devojka nije imala nikakvog smisla. Nije bila
poput ostalih ljudi. Možda tišina njenih misli i miris njene krvi nisu
bili jedino neuobičajeno na njoj.,,Ne razumem’’, priznao sam.Uzdahnula
je, i pogledala me u oči duže vremena nego što bi ostali ljudi mogli da
izdrže.,,U početku je ostajala sa mnom, ali joj je nedostajao’’, polako
je objasnila, a ton joj je bio sve ozbiljniji sa svakom rečju. ,,Bila
je nesrećna... pa sam odlučila da je vreme da provedem malo vremena sa
Čarlijem’’.Mali nabor između obrva joj se produbio.,,Ali sada si ti
nesrećna’’, promrmljao sam. Nisam mogao da se suzdržim da joj ne
iznesem sve hipoteze naglas, nadajući se da ću učiti iz njenih
reakcija. Ova, međutim, nije izgledala daleko od istine.,,I?’’, rekla
je, kao da se taj aspekt i ne razmatra.Nastavio sam da je gledam u oči,
osećajući kao da sam konačno naišao na pravi pogled u njenu dušu. Video
sam u toj jednoj reči da je sebe stavila van svojih prioriteta. Za
razliku od većine ljudi, njene potrebe su bile od male važnosti.Bila je
nesebična.Dok sam to shvatao, misterija osobe koja se krila iza tog
tihog uma ja počela da se pomalo otkriva.,,To ne izgleda pravedno’’,
rekao sam. Slegao sam ramenina, trudeći se da izgledam opušteno,
trudeći se da sakrijem intenzitet svoje radoznalosti.Nasmejala se, ali
nije zvučala zabavljeno. ,,Zar ti niko ranije nije rekao? Život nije
fer.’’Gledala me je, ponovo izgledajući zbunjeno. Oči su joj pogledale
u stranu, i opet se vratile na mene.,,I, to je to.’’, rekla mi je.Ali
nisam bio spreman da dopustim da se ovaj razgovor završi. Mali V nabor
između njenih očiju, otelovljenje njene tuge, me je mučio. Hteo sam da
ga izgladim vrhom prsta. Ali naravno, nisam mogao da je dodirnem. Bilo
bi to opasno na toliko načina.,,Dobro se pretvaraš.’’ Govorio sam
polako, i dalje promatrajuću sledeću hipotezu. ,,Ali mogu da se kladim
da patiš više nego što dopuštaš ikome da vidi.’’Napravila je grimasu,
iskosila oči, i blago je izbacila donju usnu u
znak durenja;
pogledala je prema ostatku razreda. Nije joj se sviđalo kada bih
pogodio. Nije bila kao ostali – nije htela publiku pred svojim
bolom.,,Nisam li u pravu?’’Blago se trgla, ali osim toga se pravila da
me ne čuje
To me je nasmejalo. ,,Nisam ni mislio.’’,,Kakve to veze
ima tebi?’’, zahtevala je, i dalje me ne gledajući.,,To je veoma dobro
pitanje.’’, priznao sam, više samom sebi nego njoj.Bila je oštroumnija
od mene – prozirala je do srži stvari, dok sam ja obigravao oko ivica,
slepo prolazeći kroz tragove. Detalji njenog ljudskog života
nisu
trebali da mi znače. Bilo je pogrešno s moje strane da me zanimaju
njene misli. Osim za štićenje mije porodice od sumnje, ljudske misli su
bile beznačajne.Nisam navikao da budem manje intuitivan. Previše sam se
oslanjao na svoj sluh – očigledno nisam bio pronicljiv kao što sam
mislio.Devojka je uzdahnula i pogledala prema ostatku učionice. Nešto u
vezi njenog frustriranog izraza je bilo smešno. Cela situacija, ceo
razgovor je bio smešan. Niko nikada nije bio u tolikoj opasnosti od
mene od ove male devojke – u svakom trenutku bih mogao, zamajan svojom
nebuloznom udubljenošću u razgovor, da udahnem kroz nos i napadnem je
pre nego što uspem da se zaustavim – a
ona
je bila iziritirana
jer joj nisam odgovorio.,,Da li te nerviram?’’, pitao sam, smejući se
apsurdnosti cele stvari.Brzo me je pogledala, a oči kao da su joj bile
uhvaćene mojim pogledom.,,Ne baš’’, rekla mi je. ,,Više sam iznervirana
na samu sebe. Lice mi se tako lako čita – mama me uvek zove njenom
otvorenom
kjigom’’.Namrštila se, nezadovoljno.Začuđeno sam je
gledao. Razlog njene uznemirenosti je bio taj što je mislila da je
čitam prelako. Kako bizarno. Nikada, u celom svom životu, nisam uložio
više truda da nekoga pročitam – ili pre egzistencije, jer je život
teško bio
prava reč. Nisam stvarno ni imao život.
,,Baš
suprotno’’, nisam se složio, osećajući se čudno...obazrivo, kao da je
postojala neka skrivena opasnost koju nisam uviđao. Iznenada bio sam na
ivici, slutnja me čineći nervoznim. ,,Vrlo si mi teška za
čitanje’’.,,Onda mora da si dobar čitač’’, pogađala je, praveći
sopstvene zaključke koji su, ponovo, bili tačni.,,Obično’’, složio sam
se.Široko sam joj se nasmejao, dopuštajući da mi se usne povuku,
pokazivajući redove blještećih zuba, oštrih poput žileta, iza njih.Bila
je to glupost, ali sam iznenada, neočekivano očajno želeo da je nekako
upozorim. Telo joj je bilo bliže meni nego inače, okretajući se
nesvesno ka meni tokom razgovora. Svi mali nagoveštaji i znaci koji su
bili dovoljni da uplaše ostatak čovečanstva izgleda da nisu radili na
njoj. Zašto se nije uplašeno sklonila od mene? Sigurno je videla
dovoljno veliki deo moje mračne strane da bi shvatila opasnost, pošto
je tako pronicljiva.Nisam stigao da se uverim da li je moje upozorenje
imalo željenog efekta. Prof. Baner se obratio razredu, i ona se odmah
okrenula od mene. Izgledala je malo drago zbog prekida, tako da je
možda i podsvesno shvatila poruku.Nadam se da jeste.Prepoznao sam da je
fascinacija ponovo rasla u meni, iako sam se trudio da je iskorenim.
Nisam mogao da dopustim da me Bela Svon zaintresuje. Ili bolje
ona
nije mogla to da dopusti.Već sam bio u isčekivanju za novom šansom da joj se obratim

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:47 pm

želeo sam da znam više o njenoj majci, njenom
životu pre nego što je došla ovde, njenim odnosom sa ocem. Sve
beznačajne detalje koji bi joj još više otkrili karakter. Ali svaki
sekund proveden s njom bio je greška, rizik koji nije trebalo da
preuzmem.Nesvesno, prebacila je svoju gustu kosu preko ramena u istom
trenutku kada sam sebi dozvolio još jedan udisaj. Posebno koncentrovan
talas njenog mirisa se obrušio na mene.
Bilo je isto kao i prvog
dana – kao užarena lopta. Od bola gorenja mi se zavrtelo u glavi. Morao
sam da se uhvatim za sto, ponovo, kako bih se zadržao na stolici. Ovog
puta sam imao malo više kontrole. Barem nisam ništa slomio. Čudovište
je režalo u meni, ali nije uživalo u mom bolu. Bilo je previše čvrsto
vezano. Za sada.Kompletno sam prestao da dišem, i nagnuo se što dalje
od devojke.Ne, nisam mogao da je smatram fascinantnom. Što sam mislio
da je intresantnija, to je jačala mogućnost da ću je ubiti. Već sam
danas napravio dva manja propusta. Da li bih napravio i treći, onaj
koji
ne bi
bio mali?Čim se oglasilo zvono pobegao sam iz
učionice – verovatno uništavajući i ono malo utiska pristojnosti kojeg
sam do pola izgradio u toku časa. Ponovo, udisao sam čist, vlažan
vazduh napolju, kao da je lek. Požurio sam da napravim što veće
rastojanje između devojke.Emet me je čekao kod vrata učionice španskog.
Za tren mi je dešifrovao divlji izraz na licu.
Kako je prošlo?
Pitao je oprezno.,,Niko nije umro.’’, promrmljao sam.
Pretpostavljam da je i to nešto. Kada sam video Alis kako beži sa časa, pomislio sam...
Dok
smo ulazili u učionicu, video sam njegovo sećanje od pre samo par
trenutaka, koje je video kroz otvorena vrata svoje učionice: Alis, kako
hoda odsečno i bezizrazno prema zgradi za prirodne nauke. Osetio sam
njegovo prisećanje nagona da ustane
i da joj se pridruži, i odluke
da ostane. Da joj je trebala njegova pomoć, pitala bi...Zatvorio sam
oči užasu i gađenju kod sam se spustio na stolicu. ,,Nisam shvatio da
sam bio tako blizu. Nisam mislio da bih... Nisam video da je bilo tako
loše’’, prošaptao sam.Nije bilo, uverio me je.
Niko nije umro, je l’ tako?
,,Tako je’’, rekao sam kroz zube. ,,Ne ovog puta’’.
Možda će biti sve lakše.
,,Sigurno.’’
A možda ćeš je ubiti.
Slegao je ramenima.
Ne
bi bio prva osoba da zabrlja. Niko te ne bi prejako osuđivao. Ponekad
osoba miriše previše dobro. Ja sam impresioniran što si izdržao ovoliko.
,,Ne
pomažeš, Emete’’.Bio sam zgađen njegovim prihvatanjem ideje da ubijem
devojku, da je to bilo nekako neizbežno. Zar je bila njena krivica što
je tako dobro mirisala?
Znam kad se meni to desilo...
, podsećao
se, vraćajući me nazad s njim pola veka unazad, u seoski predeo u
sumrak, gde je sredovečna žena kupila suv veš sa žice razapete između
dva drveta jabuke. Miris jabuka je lebdeo, težak, u vazduhu – žetva je
bila gotova i dobijeno voće bilo je razbacano po zemlji, modrice na
njihovoj kori su ispuštale slatkast miris u gustim oblacima. Sveže
pokošena bala sena bila je pozadina tom mirisu, harmonija. On je išao
putem, nesvestan žene, na putu zbog Rozali. Nebo iznad njega bilo je
ljubičasto, narandžasto iznad zapadnog drveća. Nastavio bi putem za
zaprege, i ne bi bilo razloga da se seća te večeri, da iznenadan
večernji povetarac nije dunuo, šireći beli stoljnjak poput jedra, i
oduvao ženin miris preko Emetovog lica.,,Ah’’, tiho sam zastenjao. Kao
da moja sopstvena žeđ nije bila dovoljna.
Znam. Nisam izdržao ni pola sekunde. Nisam ni mislio o opiranju.
Njegovo
sećanje je postalo previše eksplicitno da bih ga podneo.Skočio sam na
noge, a zubi su mi bili stisnuti dovoljno jako da progrizu čelik.,,Esta
bien, Edvard?’’, pitala je prof. Gof, iznenađena mojim naglim pokretom.
Mogao sam da vidim svoje lice u njenom umu, i znao sam da sam izgledao
daleko od dobrog.
,,Me perdona’’, promrmljao sam dok sam išao ka
vratima.,,Emet – por favor, puedas tu ayuda a tu hermano?’’, pitala je
bespomoćno pokazivajući prema meni dok sam izlazio iz sobe.,,Naravno’’,
čuo sam kako kaže, a onda je bio pored mene.Pratio me je do udaljenog
dela zgrade, gde me je sustigao i stavio mi ruku na rame.Odgunuo sam mu
ruku sa nepotrebnom silom. Da je ruka bila ljudska slomile bi se sve
kosti u ruci, i kosti povezane sa rukom.,,Izvini Edvarde’’,,Znam’’
duboko sam udahnuo, pokušavajući da provistim glavu i pluća.,,Je l’
isto tako loše?’’, pitao je, pokušavajući da ne mislim o mirisu i ukusu
iz njegovog sećanja, ne baš uspevajući.,,Gore, Emete, gore’’.Ćutao je
za trenutak.
Možda...
,,Ne, ne bi bilo bolje da završim s tim.
Vrati se na čas Emete. Hoću da budem sam.’’Okrenuo se bez reči ili
misli i brzo otišao. Reći će prof. španskog da sam bolestan, ili bežim
sa časa, ili opasno nekontrolisani vampir. Da li je izgovor bitan?
Možda se i neću vratiti. Možda sam morao da odem.Ponovo sam otišao do
kola, da čekam da se škola završi. Da se sakrijem. Opet.Trebalo je da
to vreme provedem praveći odluke ili pokušavajući da povećam svoju
odlučnost, ali, ponovo sam uhvatio sebe kako pretražujem gomilu misli
koje su izlazile iz škole. Poznati glasovi su se izdvajali, ali nisam
bio zaintresovan u Alisine vizije Rozali kako se ponovo žali. Lako sam
našao Džesiku, ali devojka nije bila sa njom pa sam nastavio da tražim.
Misli Majka Njutna su mi zapale za oko, i konačno sam je našao, na
fizičom, sa njim. Nije bio srećan što sam pričao sa njom danas na
biologiji. Mislio je o njenom odgovoru kada je to pomenuo...
Nikad
ga nisam video da je ustvari progovorio više od par reči tu i tamo.
Naravno da je mislio da je Bela interesantna. Ne sviđa mi se kako je
gleda. Ali ona nije baš izgledala previše uzbuđeno oko njega. Šta je
ono rekla? ’Pitam se šta mu je bilo prošlog ponedeljka?’ tako nešto.
Nije zvučalo kao da je zanima. Nije to mogao da bude neki preteran
razgovor...
Pričajući sam sebi se vadio iz pesimizma, razveseljen
idejom da Bela nije bila zainteresovana u razgovoru sa mnom. To me je
nerviralo poprilično više nego što je bilo prihvatljivo, tako da sam
prestao da ga slušam.Pustio sam CD nasilne muzike, i pojačao dok nije
nadglasao sve druge glasove. Morao sam da se skoncentrišem na muziku
veoma jako, da bi se suzdržao od vraćanja prisluškivanju misli Majka
Njutna, i špijuniranja devojke...Varao sam par puta, dok se sat
završavao. Ne špijunirao, pokušao sam da se uverim. Samo sam se
pripremao. Hteo sam da znam tačno kada će izaći sa fizičkog, kada će
biti na parkingu. Nisam hteo da me iznenadi.Dok su svi učenici su
krenuli da izleću kroz vrata sale, izašao sam iz kola, ne baš siguran
zašto. Kiša je bila slaba – ignorisao sam je dok mi je polako vlažila
kosu.Da li sam hteo da me vidi? Zar sam se nadao da će doći da popriča
sa mnom? Šta sam to radio?Nisam se pomerao, iako sam pokušavao da se
ubedim sa se vratim u auto, znajući da mi je ponašanje bilo dostojno
prekora. Držao sam ruke prekrštene preko grudi, i disao veoma plitko,
dok sam je gledao kako polako ide prema meni. Nije me pogledala. Par
puta je pogledala u oblake sa grimasom, kao da su je uvredili.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:47 pm

Bio sam razočaran kada je stigla do svojih kola
pre nego što je morala da prođe pored mene. Da li bi mi se obratila? Da
li bi joj se ja obratio?Ušla je u izbledeli crveni Ševrolet kamion,
zarđala kola koja su verovatno bila starija od njenog oca. Gledao sam
je kako pali auto – stari motor se oglasio glasnije od bilo kog vozila
na parkingu – a potom kako je ispružila ruke prema grejaču. Hladnoća
joj je bila neprijatna – nije joj se sviđala. Prošla je prstima kroz
gustu kosu, prinoseći smeđe lokne talasu toplog vazduha kao da je htela
da ih osuši. Zamislio sam kako bi unutrašnjost kola mirisala, i odmah
se sklonio od pomisli.Pogledala je oko sebe dok se spremala da se
isparkira, i konačno pogledala u mom pravcu. Gledala je u mene na samo
pola sekunde, i sve što sam mogao da joj vidim u očima je bilo
iznenađenje pre nego što je pogledala u drugom pravcu, i krenula u
rikverc. Onda je naglo zakočila, zadnjim delom kamiona za malo
udarajući u kola Erina Tiga.Gledala je u retrovizor dok je drugi auto
prolazio pored nje, a zatim dobro pogledala oko sebe i polako izašla sa
parking mesta tako obazrivo da sam se nasmešio. Kao da je mislila da je
ona u tom kamionu bila opasna.Misao da je Bela Svon bila opasna po
nekoga, šta god da je vozila, me je nasmejala dok je devojka prošla
pored mene, gledajući pravo ispred sebe.

Kraj 2 poglavlja

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:48 pm

3.Fenomen

Iskreno, nisam bio žedan, ali sam odlučio da opet odem u lov te noći. Mala doza preventive, iako sam znao da je nedovoljna.
Karlajl je pošao sa mnom; nismo bili sami od kada sam se vratio iz Denalija. Dok smo trčali kroz mračnu šumu, čuo sam ga kako razmišlja o tom žurnom pozdravu prošle nedelje.

U njegovom sećanju sam video način na koji su moje osobine bile izmešane u krvožednom očaju. Osetio sam njegovo iznenađenje I iznenadnu brigu.

,,Edvarde?”
,,Moram da idem, Karlajle, Moram odmah otići.”
,,Šta se desilo?”
,,Ništa. Još. Ali desiće se ako ostanem.”

Posegnuo je za mojom rukom. Video sam kako ga je povredilo kada sam ustuknuo od njegove ruke.

,,Ne razumem.”
,,Da li si ikada…Da li se ikada…”

Gledao sam sebe kako duboko uzdišem, video sam divlji sjaj u svojim očima kroz filter njegove duboke brige.

,,Da li ti je ikada neka osoba mirisala bolje od ostatka? Mnogo bolje?”
,,Oh.”

Kada sam video da je razumeo, moje lice se ispunilo sramom. Podigao je ruku da me dotakne, ignorišuci što sam ponovo ustuknuo, I stavio svoju šaku na moje rame.

,,Uradi šta moraš da izdržiš, sine. Nedostajaćeš mi. Evo, uzmi moja kola. Brža su.”

Sada se pitao da li je uradio dobru stvar kada me je onda pustio da odem. Pitao se da li me je povredio svojim manjkom poverenja.

,,Ne,” prošaputao sam dok sam trčao. ,,To je bilo ono što mi je bilo potrebno. Mogao sam tako lako da izdam to poverenje da si mi rekao da ostanem.”
,,Žao mi je što patiš, Edvarde. Ali trebalo bi da uradiš šta možeš da održiš devojku Svon živom. Čak iako to znači da moraš ponovo da nas napustiš.”
,,Znam, znam.”
,,Zašto si se vratio? Znaš da sam srećan što si ovde, ali ako ti je preteško…”
,,Nije mi se sviđalo da budem kukavica,” priznao sam.

Usporili smo - jedva da smo trčali kroz tamu sada.

,,Bolje I to nego da je staviš u opasnost. Ona će otići za godinu-dve.”
,,U pravu si, znam to.” Iako, naprotiv, njegove reči su me učinile više žudnim da ostanem.
Devojka će otići za godinu ili dve…

Karlajl je prestao da trči, pa sam se I ja zaustavio. Okrenuo se da prouči moj izraz lica.

Ali ti nećeš otići, zar ne?

Sagnuo sam glavu.

Da li je u pitanju ponos, Edvarde? Nema sramote u….
,,Ne, nije ponos ono što me zadržava ovde. Ne sada.”
Nemaš gde da odeš?
Kratko sam se osmehnuo. ,,Ne, to me ne bi zaustavilo kada bih mogao naterati sebe da odem.”
,,Poći ćemo s tobom, naravno, ako je to ono što ti treba. Treba samo da pitaš. Ti si se bez žalbi selio sa ostatkom nas. Neće ti zamerati na ovome.”

Podigao sam jednu obrvu.

Nasmejao se. ,,Da, Rozali bi mogla, ali duguje ti. U svakom slučaju, mnogo je bolje za nas da odemo sada, kada šteta nije naneta, nego kasnije, nakon što se jedan život okonča.” Sav humor je nestao pri kraju.
Stresao sam se od njegovih reči.

,,Da,” složio sam se. Glas mi je zvučao promuklo.

Ali ne odlaziš?
Uzdahnuo sam. ,,Trebalo bi.”
,,Šta te zadržava ovde, Edvarde? Ne mogu da vidim…”
,,Ne znam da li mogu da objasnim.” Čak ni meni samom nije imalo smisla.
Proučavao je moj izraz lica dug trenutak.

Ne, ne vidim. Ali ako više voliš, poštovaću tvoju privatnost.
,,Hvala ti. To je velikodušno od tebe, s obzirom na to kako ja nikome ne dajem privatnost.”
S jednim izuzetkom. I radio sam sve što sam mogao da je lišim toga, zar ne?

Svi mi imamo svoje prednosti, nasmejao se opet. Hoćemo li?

Upravo je uhvatio miris malog krda jelena. Bilo je teško skupiti mnogo entuzijazma za to što je, čak I u najboljim okolnostima, bilo mnogo manje od arome koja tera vodu na usta. Upravo sada, dok je miris devojčine sveže krvi u mojim mislima, od tog mirisa mi se zapravo izokrenuo stomak.

Uzdahnuo sam. ,,Hajdemo,” složio sam se, iako sam znao da će slivanje još krvi kroz moje grlo pomoći tako malo. Obojica smo se premestili u skriveno mesto I pustili da nas miris, koji nije bio toliko privlačan, povede pravo u lov.

Bilo je hladnije kad smo se vratili kući. Istopljeni sneg se ponovo zaledio; to je bio tanak stakleni sloj koji je prekrivao sve – svaka iglica bora, svaka paprat, svaka travka bila je obložena ledom.

Dok je Karlajl otišao da se obuče za svoju ranu smenu u bolnici, ja sam ostao pored reke, čekajuci da sunce izađe. Osećao sam se skoro naduto od količine krvi koju sam popio, ali sam znao da ce manjak stvarne zeđi malo značiti kad ponovo sednem pored te devojke. Hladan I bez emocija, kao kamen na koji sam seo, zurio sam u tamnu vodu koja protiče uz zaleđenu obalu, zurio pravo kroz nju. Karlajl je bio u pravu. Trebalo bi da napustim Forks. Oni su mogli da prošire neku priču I tako objasne moje odsustvo. Pohađanje škole u Evropi. Poseta dalekim rođacima. Tinejdžerski beg od kuće. Priča nije bila bitna. Niko neće previše zapitkivati.

To bi bilo na samo godinu-dve, a onda će devojka nestati. Nastaviće sa svojm životom – Imaće život s kojim će da nastavi. Otići će na koledž, započeti karijeru, možda se udati za nekoga. Mogao sam da zamislim to – mogao sam da vidim devojku obučenu u belo, dok hoda usklađenim koracima, sa svojom rukom u očevoj.

Bio je neobičan, bol koji mi je ta slika prouzrokovala. Nisam mogao da razumem. Da li sam bio ljubomoran jer je ona imala budućnost koju ja nikad neću imati? To nije imalo smisla. Svako ljudsko biće oko mene imalo je šanse za istu budućnost oko sebe - život – I retko sam prestajao da im zavidim.

Trebalo bi da je ostavim njenoj budućnosti. Da prestanem da rizikujem njen život. To je bila prava stvar koji je trebalo učiniti. Karlajl je uvek birao ispravan put. Trebalo bi da ga sada poslušam. Sunce se probijalo iza oblaka I bledo svetlo je sijalo svuda po zaleđenom staklu.

Još jedan dan, odlučio sam. Videću je još jednom. Mogao sam to da podnesem. Možda ću pomenuti moje nailazeće odsustvo, da postavim priču.
Ovo će biti teško. Mogao sam to da osetim u svojoj teškoj mrskosti koja me je već naterala da razmišljam o izgovorima za ostanak- da produžim liniju smrti na dva dana, tri, četiri… Ali uradiću pravu stvar. Znao sam da mogu da se uzdam u Karlajlov savet. I takođe sam znao da sam bio u prevelikom sukobu sa samim sobom da bi sam doneo pravu odluku.
U prevelikom sukobu. Koliko je mnogo ove mrskosti dolazilo od radoznalosti, a koliko od mog nezadovoljenog apetita?
Ušao sam unutra da obučem čistu odeću za školu. Alis me je čekala, sedeći na najvišem stepeniku, na ivici trećeg sprata.

Opet odlaziš, optužila me je.
Uzdahnuo sam I klimnuo glavom.
Ne mogu da vidim gde ovaj put ideš.
,,Još uvek ne znam gde idem,” prošaputao sam.
Ja želim da ostaneš.
Odmahnuo sam glavom.
Možda Džez I ja možemo poći s tobom?
,,Trebaćete im još više, ako ja ne budem bio tu da ih pazim. I misli na Esme. Da li bi oduzela polovinu njene porodice tako naglo?”
Tako ćeš je unesrećiti.
,,Znam. Zato ti moraš ostati.”
To nije isto kao kad si ti tu I ti to znaš.
,,Da. Ali ja moram da uradim ono što je ispravno.”
Ima toliko mnogo ispravnih puteva I toliko mnogo neispravnih, opet, zar ne?

U jednom trenutku utonula je u jednu od svojih čudnih vizija. Gledao sam, zajedno s njom, dok su nejasne slike treperile I vrtele se. Video sam sebe pomešanog sa čudnim senkama, za koje nisam mogao da dokučim šta su – mutni, neprecizni oblici. A onda, odjednom, moja koža je svetlucala na jarkom svetlu sunca, na malom, otvorenom proplanku. Ovo je bilo mesto koje sam znao. Neka prilika je bila na proplanku sa mnom, ali opet, bila je nejasna, nije bila dovoljno tu da bi bila prepoznatljiva. Slike su se raspale I nestale kao million sitnih odluka opet istumbanih u budućnosti.

,,Nisam pohvatao sve od toga,” rekao sam, kada su joj vizije zatamnele.
Ni ja. Tvoja budućnost se tako često menja, da ne mogu da pratim ništa od toga. Ja mislim, možda…Zaustavila se I udarila pravo u beskrajnu kolekciju svojih skorijih vizija u vezi mene. Sve su bile iste – zamućene I nejasne.

,,Mislim da se nešto menja, ipak,” rekla je naglas. ,,Tvoj život izgleda kao ukrštenica.”
Mrko sam se osmehnuo. ,,Ti shvataš da žvučiš kao neka ciganka-proročica na nekom karnevalu, zar ne?”
Isplazila mi je svoj mali jezik.

,,Danas je u redu, zar ne?” pitao sam, glasom isprekidanim I preplašenim.
,,Ne vidim te kako nekog ubijaš danas,” uverila me je.
,,Hvala ti, Alis.”
,,Idi obuci se. Necu reći ništa – pustiću te da sam saopštiš ostalima kad budeš spreman.”

Ustala je I naglo sišla niz stepenice, slabo pogrbljenih ramena.

Nedostajaćeš mi. Stvarno.
Da, I ona će meni jako nedostajati.

Bila je to tiha vožnja do škole. Džasper je mogao reći da je Alis uznemirena zbog nečega, ali je znao da bi, da je htela da mu kaže, to već uradila. Emet I Rozali su bili zaboravni, imali su još jedan od svojih trenutaka, posmatrali oči jedno drugog sa divljenjem – bilo je pre odvratno gledati ih spolja. Svi smo bili prilično svesni koliko su oni bili očajno zaljubljeni jedno u drugo. Ili je meni možda bilo gore, jer sam ja bio jedini sam. Nekim danima je bilo teže nego nekim drugim, živeti sa tri para savršenih ljubavnika. Ovaj dan je bio jedan od tih.

Možda bi svi bili srećniji bez mene okolo, temperamenta kao da sam bolestan I neprijateljski nastrojen starac, kakav bi do sada već trebalo da budem. Naravno, prva stvar koju sam uradio nakon što smo stigli u školu, bila je traženje te devojke. Samo sam ponovo pripremao sebe.
Kako da ne.
Bilo je sramotno to što, odjednom, moj svet izgleda kao da u njemu nema ničega osim nje – celo moje postojanje bilo je usmereno na tu devojku, više nego što je bilo usmereno na mene samog. Bilo je dovoljno lako da se razume, stvarno; nakon osamdeset godina iste stvari svakog dana I svake noći, svaka promena postala je tačka zaokupljenosti.

Ona još uvek nije stigla, ali sam mogao da čujem bučno brundanje motora njenog kamioneta u daljini. Naslonio sam se na auto da sačekam. Alis je ostala sa mnom, ostali su otišli pravo na čas. Bila im je dosadna moja opsesija – bilo im je neshvatljivo kako je bilo koje ljudsko biće moglo da okupira moju pažnju na toliko dugo, bez obzira na to kako je slasno mirisalo.

Devojka se polako dovezla u vidokrug, očiju fokusiranih na put, a ruku čvrsto stegnutih oko volana. Izgledala je zabrinuto zbog nečega. Trebalo mi je sekund da shvatim šta je to nešto bilo, da shvatim da su svi ljudi danas imali iste izraze lica. Ah, ulica je bila prekrivena ledom I svi su morali da voze pažljivije. Mogao sam da vidim da je ozbiljno shvatila rizik.

To se poklapalo sa onih par stvari koje sam uspeo da dokučim u vezi nje. Dodao sam to na svoju malu listu: ona je bila ozbiljna osoba, odgovorna osoba.
Nije parkirala daleko od mene, ali me još uvek nije me primetila kako stojim ovde I zurim u nju. Pitao sam se šta bi uradila da jeste. Pocrvenela I otišla? To je bila prva pretpostavka. Možda bi I ona zurila u mene. Možda bi prišla da priča sa mnom.

Duboko sam udahnuo, puneći svoja pluća, za svaki slučaj. Zabrinuto je izašla iz svog kamioneta, testirajući klizavu zemlju pre nego što je spustila svoju težinu na nju. Nie podigla pogled, to me je frustriralo. Možda da ja odem I pričam s njom…. Ne, to bi bilo pogrešno. Umesto da se okrene ka školi, došla je do zadnje strane svog kamioneta, pridržavajući se za ivice svog kamioneta, nije verovala svojim stopalima. To mi je izmamilo osmeh na lice I osetio sam Alisin pogled na svom licu. Nisam čuo ono što je pomislila o ovome, bilo mi je previše zabavno da gledam kako devojka proverava lance na svojim gumama. Ona je, zapravo, tražila opasnost da će pasti, od načina na koji su joj se stopala klizala. Niko drugi nije imao problema – da li je parkirala na najkilzavijem mestu?

Zaustavila se tu, zureći ka dole sa čudnim izrazom na licu. Bio je raznežen. Kao da ju je nešto u vezi guma učinilo – emotivnom? Ponovo, radoznalost je bolela kao žeđ. Bilo je kao da sam morao da znam šta je mislila – kao da ništa drugo nije važno.

Pričaću s njom. Izgledalo je da joj svakako treba pomoć, barem dok ne bude dalje od klizavog trotoara. Naravno, nisam joj mogao to ponuditi zar ne? Tužno sam oklevao. S obzirom na to koliko je izgledalo da ne voli sneg, teško da bi joj bio prijatan dodir moje ledeno-hladne ruke. Trebalo je da obučem rukavice.

,,Ne!” Alis glasno izusti.

Prvobitno sam joj pročitao misli nagađajući da sam napravio pogrešan izbor I da me je videla da radim nešto neoprostivo. Ali to uopšte nije imalo veze sa mnom. Tajler Krauli je izabrao da skrene na parking prevelikom brzinom. Ovaj izbor će učiniti da počne da se kliza u krug po ledu. Vizija je dosla samo pola sekunde pre stvarnosti. Tajlerov karavan se vrteo na uglu dok sam ja I dalje gledao razlog koji je izmamio onaj šokirani šapat kroz Alisine usne.

Ne, ova vizija nije imala apsolutno ništa sa mnom, ali ipak sve u vezi nje je bilo povezano sa mnom, jer se Tajlerov karavan – njegove gume su sada udarale led na najgorem mogućem uglu - spremao da se okreće preko parkinga I zdrobi devojku koja je postala nepozvana centralna tačka mog sveta. Čak I bez Alisinog predviđenja, bilo bi dovoljno jednostavno protumačiti putanju kamioneta, koji je svakim trenutkom bio sve više van Tajlerove kontrole.

Devojka, koja je stajala tačno na pogrešnom mestu sa zadnje strane svog kamioneta, podigla je pogled uznemirena škripom guma. Pogledala je pravo u moje oči ispunjene hororom, a onda se okrenula da gleda svoju nadolazeću smrt.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:49 pm

Ne nju! Reči su odjeknule u mojoj glavi, kao da pripadaju nekom drugom.
I dalje gledajući u Alisine misli, video sam kako vizija iznenada bledi, ali nisam imao vremena da vidim kakav će ishod biti.

Bacio sam se preko parkinga, stajući tačno između karavana koji klizi I nepomične devojke. Pomerio sam se tako brzo, da je sve bilo potpuno mutno, osim predmeta moje koncentracije. Nije me videla – ljudske oči nisu bile sposobne da prate moj let – I dalje zureći u glomazan oblik koji se spremao da utisne njeno telo u metalni okvir njenog kamioneta. Uhvatio sam je oko struka, pomerajući se u prevelikoj panici da bi bio nežan prema njoj kao što je trebalo. U jednoj stotinki sekunde između vremena kada sam uklonio njeno krhko telo sa puta koji ju je vodio u smrt, I vremena kada sam pao na zemlju s njom u svojim rukama, bio sam jedva svestan njenog krhkog, lomljivog tela.

Kad sam čuo da je nešto puklo na ledu, osetio sam se kao da sam se I ja takođe pretvorio u led. Ali nisam imao čak ni sekundu da utvrdim njeno stanje. Čuo sam karavan iza nas, škripeo je i cičao, dok se okretao oko devojčinog tvrdog, metalnog kamioneta.Menjao je pravac, prilazeći, dolazeći po nju ponovo – kao da je bila magnet, koji ga je privlačio k nama.

Reč, koju nikada ranije nisam rekao u prisustvu dame, proklizela je kroz moje stisnute zube. Već sam uradio previše. Preleteo sam kroz vazduh I pomerio je s puta. Bio sam potpuno svestan greške koju pravim. Ali to što sam znao da grešim me nije zaustavilo, ali nisam zaboravio ni na rizik – rizik ne samo za mene, već I za moju porodicu.

Izložiti se.

A ovo sigurno neće pomoći, ali nije bilo šanse da dopustim karavanu da trijumfuje u svom drugom pokušaju da oduzme njen zivot.
Ispustio sam je I ispružio ruke hvatajući karavan pre nego što je uspeo da dotakne devojku.
Njegova sila me je odgurnula nazad u auto koji je bio parkiran pored njenog kamioneta I mogao sam da osetim kako se njegov ram udubljuje iza mojih ramena. Karavan je drhtao I tresao se na prepreci koju su napravile moje ruke, a potom se zaljuljao I nestabilno oslonio na dve poslednje gume.

Ako sad pomerim ruke, zadnja guma kamioneta će pasti na njene noge.

Oh, za ljubav svega što je sveto, zar se ova katastrofa nikad neće završiti?
Da li je postojalo još nešto u čemu sam mogao da pogrešim? Teško da sam mogao da sedim ovde, držeći karavan u vazduhu i čekajući spas. Takođe nisam mogao ni da odbacim karavan – bio je tu vozač o kom sam morao da mislim, njegove misli su bile nepojmivo uspaničene.

Sa unutrašnjim režanjem, odgurnuo sam karavan, tako da je na trenutak odskočio od nas. Dok se vraćao ka meni, uhvatio sam ga ispod rama svojom desnom rukom, dok sam levu obmotao oko devojčinog struka I povukao je, tako da ne bude ispod karavana, privlačeći je uz sebe. Njeno telo se meko pomeralo, dok sam je vukao tako da joj noge budu na čistini – da li je bila svesna? Koliko štete sam joj naneo svojim nepromišljenim pokušajem da je spasem?

Ispustio sam karavan, sad kad nije mogao da je povredi. Udario je u asfalt, svi prozori su se jednoglasno razbili. Bio sam u sred krize. Koliko je videla? Da li me je neki drugi svedok gledao kako se stvaram pored nje, a potom prevrćem kamionet dok pokušavam da je pomerim? Ta pitanja bi trebalo da budu moja najveća briga.

Ali bio sam previše zabrinut da zaista brinem o toj izloženosti onoliko koliko je trebalo. Previše uspaničen da sam je možda ja povredio u svom pokušaju da je zaštitim. Previše prestravljen što mi je ovoliko blizu, znajući šta bi omirisao kad bih dozvolio sebi da udahnem. Previše svestan topline njenog mekog tela, naslonjenog na moje – čak I kroz duplu prepreku naših jakni, mogao sam da osetim tu toplinu….

Prvi strah je bio najveći strah. Dok se vriska svedoka okupljala oko nas, nagnuo sam se dole da proučim njeno lice, da vidim je li svesna – mahnito se nadajući da nigde ne krvari. Njene oči su bile otvorene, zureći u šoku.

,,Bela,” pitao sam uspaničeno. ,,Da li si dobro?”
,,Dobro sam.” Automatski je izgovorila reči zaprepašćenim glasom.

Olakšanje, tako snažno da je skoro bolelo, prošlo je kroz mene sa zvukom njenog glasa. Udahnuo sam kroz svoje zube, I nisam mario za vatru u svom grlu koja je taj udah pratila. Skoro da sam joj se radovao. Pokušala je da se izbori da sedne, ali ja još nisam bio spreman da je oslobodim. Bilo je nekako….. bezbednije? Makar bolje, da je imam pritisnutu uz sebe.

,,Budi pažljiva,” upozorio sam je. ,,Mislim da si prilično jako udarila glavu.”
Nije bilo mirisa sveže krvi – bio sam zahvalan na tome – ali to nije iskorenilo moguću štetu. Bio sam nestrpljiv da je odvedem kod Karlajla I potpune radiološke opreme.

,,Auh,” rekla je, tonom komično šokiranim, kad je shvatila da sam bio u pravu u vezi njene glave.
,,To sam I mislio.” Olakšanje mi je sve učinilo smešnim, skoro da mi se zavrtelo u glavi.
,,Ma kako si….” Zastala je, a kapci joj zatreptavše. ,,Kako si uspeo da tako brzo stigneš ovde?”
Olakšanje se preokrenulo u bes, humor je nestao. Primetila je previše. Sad, kad je izgledalo da je devojka bezbedna, zabrinutost za moju porodicu postala je jaka.
,,Stajao sam odmah pored tebe, Bela.” Znao sam iz iskustva da sam bio veoma ubedljiv kad lažem, to je činilo bilo koga ko me ispituje manje sigurnim u istinu.

Ponovo je pokušala da se izbori da sedne, I ovaj put sam joj to dopustio. Morao sam da dišem kako bih odigrao tačno svoju ulogu. Trebalo mi je prostora od toplote njenog tela, kako se ne bi sjedinila sa njenim mirisom I preplavila me. Odmakao sam se od nje, onoliko daleko koliko je bilo moguće, u malom prostoru između polupanih vozila. Zurila je u mene, I ja sam zurio u nju. Skrenuti pogled bila je prva greška koju bi loš lažov načinio, a ja nisam bio loš lažov. Izraz lica mi je bio miran, mek…. Izgleda da ju je zbunio. To je bilo dobro.

Mesto nesreće sada je bilo okruženo. Većina učenika, dece, zagledaju I guraju se kroz olupine, kako bi videli da li ima ikakvih osakaćenih delova tela. Bilo je žuborenja vrisaka I šokiranih misli. Prošao sam kroz njih jednom, da se uverim da još uvek nije bilo sumnji a onda ih isključio I koncentrisao se na devojku. Pažnja joj je bila odvučena zbrkom. Pogledala je oko sebe I dalje ošamućenog izraza I pokušala da ustane.
Lagano sam spustio ruku na njeno rame kako bih je zadržao dole.

,,Samo ostani tu gde jesi, za sada.” Izgledala je kao da je dobro, ali da li bi stvarno trebalo da pomera vrat? Ponovo, poželeo sam da je Karlajl tu. Moje godine teoretskog studiranja medicine nisu mogle da se porede sa njegovim vekovima praktikovanja medicine.

,,Ali hladno je,” prigovorila je.
Bila je umalo smrskana do smrti dva puta I još jednom umalo ostala invalid, a brinula ju je hladnoća. Kikot je izleteo kroz moje zube pre nego što sam mogao da se setim da situacija nije bila smešna.
Bela je trepnula, a oči joj se potom fokusiraše na moje lice. ,,Bio si tamo.”
Ovo me je ponovo otreznilo.
Pogledala je ka jugu, iako tamo nije imalo ništa da se vidi osim olupane strane karavana. ,,Bio si kod svojih kola.”
,,Ne, nisam.”
,,Videla sam te,” insistirala je; glas joj je bio poput dečijeg kada je bila tvrdoglava. Isturila je bradu.
,,Bela, stajao sam s tobom I povukao te s puta.”
Zurio sam duboko u njene krupne oči, pokušavajući da je ubedim da prihvati moju verziju – jedinu racionalnu ponuđenu verziju.
Zaklopila je vilicu. ,,Nisi.”

Pokušao sam da ostanem smiren, da ne paničim. Kad bi samo mogao da učinim da ćuti par trenutaka, da dam sebi šansu da uništim krivični dokaz… I potkopam njenu priču tako što ću da iznesem na videlo povredu njene glave. Zar ne bi bilo lako učiniti da ova tiha, tajanstvena devojka ćuti? Kada bi mi samo verovala, samo na par trenutaka…

,,Molim te, Bela,” rekao sam, previše napetim glasom, jer sam, odjednom, želeo da mi veruje. Žarko sam želeo, ne samo iz brige za ovu nezgodu. Glupava želja. Kakvog bi smisla imalo za nju da veruje meni?

,,Zašto?” upitala je, I dalje odbrambeno.
,,Veruj mi,” molio sam.
,,Obećavaš li da ćeš mi kasnije sve objasniti?”
To što sam morao da je ponovo lažem učinilo me je besnim, sad kad sam toliko želeo da nekako zaslužim njeno poverenje. Tako da kad sam joj odgovorio, odgovorio sam oštro.
,,Dobro.”
,,Dobro,” ponovila je istim tonom.

Dok nas je spasilačka ekipa okruživala – odrasli koji dolaze, pozivani autoriteti, sirene iz daljine – pokušao sam da ignorišem devojku i pravilno postavim svoje prioritete. Tražio sam kroz svaku misao na parkingu, i misli svedoka i misli onih koji su kasnije stigli, ali nisam mogao da nađem ništa opasno. Većina njih je bila iznenađena što me vidi pored Bele, ali svi su zaključili – pošto nije bilo drugog mogućeg zaključka – da me jednostavno nisu primetili kako stojim pored devojke pre nezgode.

Ona je bila jedina koja nije prihvatila lako objašnjenje, ali ona će se smatrati poslednjim svedokom na kog se može osloniti. Bila je preplašena, istraumirana, da ne pominjemo da je udarila glavu. Verovatno šokirana. Bilo bi prihvatljivo za njenu priču da bude zbunjiva, zar ne? Niko joj neće pridavati toliki značaj nad pričama drugih očevidaca…

Stresao sam se kad sam uhvatio misli Rozali, Džaspera i Emeta, koji su tek stigli na mesto događaja. Večeras ću morati da preživim pakao kako bih se iskupio za ovo. Želeo sam da izdubim udubljenje koje su moja ramena napravila na kamionetu, ali devojka je bila preblizu. Moraću da sačekam dok joj pažnja ne bude odvučena.

Čekanje je bilo frustrirajuće – toliko pogleda uprtih u mene – dok su se ljudi borili sa karavanom, pokušavajuci da ga odvuku od nas. Možda bi im pomogao, čisto da ubrzam proces, ali već sam bio u dovoljno velikoj nevolji, a devojka je imala oštar vid. Konačno su uspeli da ga pomere dovoljno daleko da bi kola hitne pomoći mogla da dođu do nas sa svojim nosilima.
Poznato, prosedo lice me je procenilo.

,,Hej, Edvarde,” Bret Varner reče. On je takođe bio bolničar i znao sam ga dobro iz bolnice. Bila je to kap sreće - jedine sreće danas – što je on bio prvi koji se provukao do nas. U svojim mislima nije bio ništa što sam smatrao uznemirenošću ili smirenošću. ,,Dete, jesi li u redu?”
,,Savršeno Brete. Ništa me nije ni dotaklo. Ali sam uplašen da bi Bela mogla da ima potres mozga. Prilično je jako udarila glavu kad sam je smakao sa puta…”
Bret je svoju pažnju preusmerio ka devojci, koja me je prostrelila besnim pogledom izdaje. Oh, tako je. Bila je tihi mučenik – radije je patila u tišini. Nije se momentalno protivila mojoj priči, ali to je ipak učinilo da se osećam lakše.

Sledeći bolničar je pokušao da insistira da dopustim da se pobrinu za mene, ali nije bilo preteško odvratiti ga od toga. Obećao sam da ću dopustiti svom ocu da me pregleda I on me je pustio. Sa većinom ljudi, govor sa hladnom ubeđenošću bio je sve što je bilo potrebno. Sa većinom ljudi, samo ne sa devojkom, naravno. Da li se ona uklapala u bilo koji normalan šablon? Dok su joj stavljali ortopedsku kragnu – a njeno lice postalo crveno zbog srama – iskoristo sam trenutak odvučenosti pažnje kako bih izmenio oblik udubljenja u kamionetu zadnjom stranom svog stopala.

Samo su oni poput mene primetili šta sam radio i čuo sam Emetovo mentalno objašnjenje da će popraviti sve što propustim.
Zahvalan na njegovoj pomoći – i još zahvalniji što mi je Emet, barem, već oprostio moj opasan izbor – bio sam opušteniji dok sam se uspinjao na prednje sedište hitnih kola, do Breta.

Šef policije je stigao pre nego što su stavili Belu u zadnji kraj hitnih kola. Iako su misli Belinog oca bile reči koje sam već čuo, panika i briga koji su se izlivale iz čovekovog uma ugušile su svaku drugu misao u okolini. Zabrinutost i krivica koje se nisu mogle opisati rečima, velika količina njih, izlile su se iz njega kad je video svoju jedinu ćerku na nosilima. Izlile su se iz njega i prošle kroz mene, odzvanjajući I postajući jače. Kada me je Alis upozorila da bi ubijanje ćerke Čarlija Svona ubilo I njega takođe, nije preterivala. Moja glava se pognula sa tom krivicom, dok sam slušao njegov uspaničen glas.

,,Bela!” uzviknuo je.
,,Sasvim sam dobro, Čar-tata.” Uzdahnula je. ,,Ništa mi nije.”
Njeno uveravanje jedva da je utešilo njegov strah. Odjednom se okrenuo ka najbližem članu hitne pomoći, zahtevajući više informacija. Nisam, dok ga nisam čuo da govori, da formira savršeno povezane rečenice bez obzira na uspaničenost, shvatio da njegova brižnost i zabrinutost nisu bile neizrečive. Samo nisam… mogao da čujem tačne reči.

Hmmm. Čarli Svon nije bio tih kao njegova ćerka, ali ipak sam mogao da vidim odakle je to nasledila. Zanimljivo.
Nikad nisam proveo mnogo vremena u blizini gradskog šefa policije. Uvek sam ga smatrao za čoveka sporih misli – sad sam shvatio da sam ja bio taj koji je bio spor. Njegove misli bile su delimično zamaskirane, ne odsutne. Mogao sam samo da im odredim pravac, ton…

Želeo sam da slušam jače, da vidim da li bi u ovom novom, manjem deliću slagalice, mogao naći ključ do devojčinih tajni. Ali Bela je već bila u kolima, i hitna kola su bila na svom putu. Bilo je teško odvojiti sebe od mogućeg rešenja misterije koja me je opsedala. Ali sada sam morao da mislim – da sagledam ono što sam uradio iz svakog ugla. Morao sam da slušam, da se uverim da nas nisam sve stavio u toliko veliku opasnost da bismo morali odmah da odemo. Morao sam da se koncentrišem.

Nije bilo ništa u mislima bolničara što me je brinulo. Iz onoga što su mogli da kažu, devojci nije bilo ništa ozbiljno loše. A Bela se, za sada, držala moje priče. Prvi prioritet, kad smo stigli u bolnicu, bio je da vidim Karlajla. Požurio sam kroz automatska vrata, ali sam bio nesposoban da potpuno zaboravim da pazim na Belu; držao sam je na oku kroz misli bolničara. Bilo je lako naći poznati um mog oca. Bio je u svojoj maloj kancelariji, potpuno sam – druga kap sreće u ovom nesrećnom danu.

,,Karlajle.”

Čuo je moje približavanje i uznemirio se čim je video moje lice. Hitro je ustao, a lice mu je prebledelo. Nagnuo se preko uredno organizovanog stola boje oraha.

Edvarde – nisi –
,,Ne, ne, nije to.”
Duboko je udahnuo. Naravno da nije. Žao mi je što sam tako naglo zaključio. Tvoje oči, naravno, trebalo je da znam…Primetio je moje još-uvek-zlatne oči sa olakšanjem.
,,Ona je ipak povređena, Karlajle, verovatno ne ozbiljno, ali - ”
,,Šta se dogodilo?”
,,Glupava saobraćajna nesreća. Ona je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ali nisam mogao samo da stojim tamo – da dopustim da je smrska – “
Počni ponovo, ne razumem. Kako si ti umešan?
,,Karavan se klizao po ledu,” prošaputao sam. Zurio sam u zid iza njega dok sam govorio. Umesto gomile uramljenih diploma, imao je samo jednu jednostavnu sliku – njegov favoritet, neotkriveni Hasam. ,,Bila mu je na putu. Alis ga je videla kako nailazi, ali nije bilo vremena da se uradi bilo šta drugo osim da stvarno pretrčim preko parkinga i pomerim je sa puta. Niko nije primetio.… osim nje. Morao sam da zaustavim karavan takođe, ali ponovo, niko nije video….osim nje. Meni je…. Meni je žao, Karlajle. Nisam mislio da nas stavim u opasnost.”
Zaobišao je sto i stavio svoju ruku na moje rame.
Uradio si pravu stvar. Sigurno ti nije bilo lako. Ponosan sam na tebe, Edvarde.
Onda sam mogao da ga pogledam u oči. ,,Ona zna da nešto…. nije u redu sa mnom.”
,,To nije bitno. Ako moramo da odemo, otićićemo. Šta je rekla?”
Zavrteo sam glavom, pomalo isfrustriran. ,,Još ništa.”
Još?
,,Složila se sa mojom verzijom događaja – ali očekuje objašnjenje.
Namrštio se dok je razmatrao ovo.
,,Ona je udarila glavu – pa, ja sam je udario,” brzo sam nastavio. ,,Bacio sam je na zemlju prilično jako. Izgleda dobro, ali…. Mislim da neće trebati mnogo da se posumnja u njenu procenu.”
Osetio sam se neučtivo kad sam to izgovorio.
Karlajl je čuo odvratnost u mom glasu. Možda to neće biti nepohodno. Hajde da vidimo šta se dešava, hoćemo li? Izgleda mi kao da imam pacijenta za kog treba da se pobrinem.
,,Molim te,” rekao sam. ,,Tako se brinem da sam je povredio.”

Karlajlov izraz lica se ozario. Izgladio je svoju svetlu kosu – samo par nijansi svetliju od njegovih zlatnih očiju – i nasmejao se.
Ovo je bio zanimljiv dan za tebe, zar ne? U njegovim mislima sam mogao da vidim ironiju, koja je bilo je smešna, barem njemu. Na neki način kao zamena uloga. Negde, tokom te sekunde kad nisam razmišljao i kad sam pretrčao preko zaleđenog parkinga, transformisao sam se iz ubice u zaštitnika. Nasmejao sam se sa njim, prisećajući se kako sam bio siguran da Beli nikad neće biti potrebna veća zaštita od nekoga, nego što joj je trebala od mene. Ovo je bio kraj mog smeha jer, bez obzira na karavan, to je i dalje bila potpuna istina.

Čekao sam sam u Karlajlovoj kancelariji – jedan od najdužih sati koje sam ikad proživeo – slušajući bolnicu punu misli. Tajler Krauli, vozač karavana, izgledao je više povređen nego Bela, i pažnja je prelazila na njega, dok je ona čekala svoj red da bude snimljena. Karlajl se držao u pozadini, verujući proceni drugog doktora, da je devojka bila samo slabije povređena. Ovo me je zabrinulo, iako sam znao da je bio u pravu. Jedan pogled u njegovo lice i momentalno bi je podsetio na mene, na činjenicu da nesto u vezi moje porodice nije u redu, i zbog toga bi mozda propričala.

Sigurno je da je imala voljnog partnera za razgovor. Tajler je bio prožet krivicom zbog činjenice da ju je umalo ubio i izgleda da nije mogao da prestane da priča o tome. Mogao sam da vidim njen izraz lica kroz njegove oči, i bilo je jasno da je želela da prekine. Kako je mogao to da ne vidi?

Bio je jedan napet trenutak za mene kad ju je Tajler pitao kako se pomerila sa puta.
Čekao sam, ne dišući, dok je oklevala.
,,Ummm,” čuo ju je kako kaže. Potom je zastala na toliko dugo da se Tajler pitao da li ju je njegovo pitanje zbunilo. Konačno je nastavila. ,,Edvard me je povukao sa puta.”
Udahnuo sam. A onda mi se disanje ubrzalo. Nikad pre je nisam čuo kako izgovara moje ime. Sviđalo mi se kako je zvučalo – čak i dok sam ga čuo kroz Tajlerove misli. Želeo sam da ga lično čujem…

,,Edvard Kalen,” rekla je, kad Tajler nije shvatio na kog je mislila. Zatekao sam sebe kod vrata, ruka mi je bila na kvaci. Želja da je vidim je postajala jača. Morao sam da podsetim sebe zasto treba da budem oprezan.
,,Stajao je pored mene.”
,,Kalen?” Uh. To je čudno. ,,Nisam ga video.” Mogao bih da se zakunem… ,,Opa, sve je bilo tako brzo. Je li on dobro?”
,,Mislim da jeste. Tu je negde, ali njega nisu naterali da legne na nosila.”

Video sam oprezan izraz na njenom licu, sumnju u njenim očima, ali Tajler nije primećivao ove sitne promene u njenom izrazu.
Lepa je, mislio je, skoro iznenađen. Čak i sva u neredu. Ne moj uobičajeni tip, ali ipak… Trebalo bi da je izvedem. Da se iskupim za danas…
Potom sam bio u holu, na pola puta do bolničke sobe, ni na trenutak ne razmišljajući o tome šta radim. Na sreću, sestra je ušla u sobu pre nego što sam ja mogao – bio je Belin red da joj urade rendgen. Nagnuo sam se na zid u tamnom kutku, odmah iza ugla, i pokušavao sam da preuzmem kontrolu nad sobom, dok su nju snimali.

Nije bilo bitno što je Tajler mislio da je lepa. Svako bi to primetio. Nije bilo razloga da se osećam… kako sam se osećao? Iznervirano? Ili bi besno bilo bliže istini? To uopšte nije imalo smisla.
Stajao sam tamo onoliko dugo koliko sam mogao, ali nestrpljenje me je preuzelo i okrenuo sam se nazad ka sobi radiologije. Ona je već prebačena nazad u bolničku sobu, ali ja sam mogao da bacim pogled na njen rendgenski snimak, dok su sestrina leđa bila okrenuta.
Osetio sam se mirnije kad sam to uradio. Glava joj je bila dobro. Nisam je povredio, ne stvarno.
Karlajl me je tu zatekao.
Izgledaš bolje, prokomentarisao je.

Samo sam gledao pravo. Nismo bili sami, hodnici su bili puni osoblja i posetilaca.
Ah, da. Zaglavio je njen rendgenski snimak na fluorescentni panel, ali nije mi bilo potrebno da opet pogledam. Vidim. Ona je potpuno dobro. Odlično urađeno, Edvarde.Zvuk odobravanja mog oca izazvalo je izmešanu reakciju u meni. Bio bih zadovoljan, osim što sam znao da on ne bi odobrio ono što sam sada nameravao da uradim. Barem ne bi odobrio kad bi znao moje prave motivacije…

,,Mislim da ću da odem da pričam sa njom – pre nego što te vidi,” promrmljao sam ispod daha. ,,Da se ponašam normalno, kao da se ništa nije dogodilo. Da izgladim stvari.” Sve prihvatljivi razlozi.
Karlaj odsutno klimnu glavom i dalje gledajući u snimak. ,,Dobra ideja. Hmmm.”
Gledao sam da vidim sta ga je zainteresovalo.
Pogledaj sve te zalečene povrede. Koliko ju je puta majka ispustila? Karlajl se nasmejao svojoj šali.
,,Počinjem da mislim da devojka ima stvarno lošu sreću. Uvek na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.”
Forks je neporecivo pogrešno mesto za nju, s tobom ovde.
Stresao sam se.
Idi. Izgladi stvari. Odmah ću ti se pridružiti.
Brzo sam otišao, osecajući se krivim. Možda sam bio predobar lažov, ako sam mogao da nasamarim Karlajla.

Kada sam stigao do bolničke sobe, Tajler je mrmljao ispod daha i dalje se izvinjavajući. Devojka je pokušavala da izbegne njegovom kajanju, pretvarajući se da spava. Oči su joj bile sklopljene, ali disanje nije bilo ujednačeno, i s vremena da vreme prsti bi joj se nestrpljivo uvrnuli.
Dug trenutak sam zurio u njeno lice. Ovo je bio poslednji put da je vidim. Ova činjenica me je oštro probola, boleći u mojim grudima. Da li je to bilo zato što sam mrzeo da ostavim nesklopljenu slagalicu? To nije izgledalo kao dovoljno objašnjenje.
Konačno, duboko sam udahnuo i ušao u vidokrug.
Kada me je Tajler video, počeo je da priča, ali ja sam stavio jedan prst na svoje usne.

,,Spava li ona?” promrmljao sam.
Beline oči se hitro otvoriše i fokusiraše na moje lice. Momentalno su se raširile, a onda suzile u besu ili sumnji. Setio sam se da sam imao ulogu koju sam morao da igram, tako da sam se nasmešio kao da se ništa neobično nije desilo ovog jutra – osim toga što je udarila glavu i što joj je mašta malo izmakla kontroli.
,,Hej, Edvarde,” Tajler reče. ,,Zaista mi je žao…”
Podigao sam jednu ruku da sprečim njegovo izvinjenje. ,,Nema krvi, nema prekršaja,” krivo sam rekao. Bez razmišljanja, previše divlje sam se nasmejao svojoj privatnoj šali.

Bilo je zapanjujuće lako ignorisati Tajlera, koji se nalazi na ne više od četiri stope od mene, prekrivenog svežom krvlju. Nikad nisam razumeo kako Karlajl može to da radi – da ignoriše krv svojih pacijenata kako bi se pobrinuo za njih. Zar ne bi konstantno iskušenje bilo tako zbunjivo, tako opasno…? Ali sad… Mogao sam da vidim kako, ako si koncentrisan na nešto drugo dovoljno jako, iskušenje neće biti uopšte ništa.
Čak i sveža i izložena Tajlerova krv nije imala ništa sa Belinom.
Držao sam distancu od nje, smeštajuci se na ivicu Tajlerovog kreveta.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:50 pm

,,Dakle, kako glasi presuda?” pitao sam je.
Malo je izbacila donju usnu. ,,Meni nije apsolutno ništa, ali neće da me puste da idem. Kako to da ti nisi privezan za bolnički krevet kao mi ostali?”
Njena nestrpljivost me je naterala da se oper osmehnem.
Sad sam mogao da čujem Karlajla u hodniku.
,,Sve je u tome koga poznaješ,” rekao sam lagano. ,,Ali, ne brini, došao sam da te izbavim.”

Pažljivo sam gledao njenu reakciju kada je moj otac ušao u sobu. Oči joj se raskolačiše, a usta se otvoriše u iznenađenju. Teško sam uzdahnuo. Da, mora da je primetila sličnost.

,,Dakle, gospođice Svon, kako se osećate?” Karlajl je upitao. Imao je predivno utešan stav, koji je većini pacijenata olakšavao pojedine trenutke. Nisam mogao reći kako je uticao na Belu.
,,Dobro sam,” tiho je rekla.
Karlajl je zakačio njene snimke na fluorescentni panel pored kreveta. ,,Tvoji rendgenski snimci izgledaju dobro. Boli li te glava? Edvard je rekao da si je prilično jako udarila.”
Uzdahnula je i potom rekla, ,,Dobro sam,” ponovo, ali ovaj put je nestrpljenje je bilo u njenom glasu. Onda je jednom ljutito pogledala u mom pravcu.

Karlajl je zakoračio bliže njoj i nežno prošao prstima preko njene lobanje dok nije našao ispupčenje ispod njene kose.
Talas emocija koji je prošao kroz mene me je uhvatio nespremnog.
Hiljadu puta sam video Karlajla kako radi sa ljudima. Godinama ranije sam mu čak i neformalno asistirao – iako samo u situacijama gde krv nije bila umešana. Tako da to nije bila nova stvar za mene, da ga gledam kako se odnosi sa devojkom kao da je ljudsko biće poput nje. Puno puta sam zavideo njegovoj kontroli, ali to nije bilo isto kao ovo osećanje. Zavideo sam mu za više od kontrole. Bolela me je razlika izmedju Karlajla i mene – što je mogao da je dodiruje tako nežno, bez straha, znajući da je nikad neće povrediti…

Trgla se i ja sam se zgrčio u svom sedištu. Trebao mi je trenutak koncentracije da održim svoju opuštenu pozu.
,,Osetljivo mesto?” Karlajl upita.
Malo je isturila bradu. ,,Ne baš,” rekla je.
Još jedan mali deo njenog karaktera legao je na mesto; bila je hrabra. Nije joj se sviđalo da pokazuje slabost.
Verovatno najlomljivije biće koje sam ikad video, a nije želela da pokaže slabost. Kikot je izleteo kroz moje usne. Još jednom me je prostrelila pogledom.

,,Pa,” Karlajl reče. ,,Otac ti je u čekaonici – možeš sada da ideš kući s njim. Ali vrati se budeš li imala vrtoglavicu ili bilo kakve probleme sa vidom.”

Njen otac je bio ovde? Preleteo sam kroz misli u čekaonici punoj gužve, ali nisam mogao da izdvojim njegov mentalni glas iz grupe, pre nego što je ponovo progovorila, zabrinutog izraza lica.
,,Zar ne mogu nazad u školu?”
,,Možda danas ne bi trebalo da je naprežeš,” Karlajl je predložio.
Njene oči se vratiše na mene. ,,Sme li on nazad u skolu?”
Ponašaj se normalno, izgladi stvari…. Ignoriši način na koji se osećaš kad te pogleda u oči…
,,Neko mora da proširi dobru vest da smo preživeli,” rekao sam.
,,Zapravo,” Karlajl me ispravi, ,,izgleda da se većina škole nalazi u čekaonici.”
Ovaj put sam predvideo njenu reakciju – njenu averziju prema pažnji. Nije osporila.
,,O, ne,” prostenjala je, a potom rukama prekrila lice.
Svidelo mi se sto sam konačno tačno pogodio. Počinjao sam da je razumem.
,,Da li želis da ostaneš?” Karlajl upita.
,,Ne, ne!” brzo je rekla, prebacujući noge preko kreveta i kluzući ka dole dok joj stopala nisu bila na podu. Zateturala se, van ravnoteže, pravo u Karlajlovo naručje. Uhvatio ju je i uspravio.

Ponovo, zavist je prokuljala kroz mene.
,,Dobro sam,” rekla je pre nego što je mogao da komentariše, a obrazi joj se obojiše u pink. Naravno, Karlajlu to nije smetalo. Uverio se da joj se ravnoteža povratila, a potom spustio ruke.
,,Uzmi Tajlenol protiv bolova,” uputio ju je.
,,Ne boli baš toliko.”
Karlajl se nasmešio i potpisao njen karton. ,,Koliko čujem, imala si izuzetno mnogo sreće.”
Lagano je okrenula lice kako bi mogla da strogo zuri u mene. ,,Imala sam sreće što je Edvard slučajno stajao pored mene.”
,,Oh, pa, da,” Karlajl se brzo složio, čuvši u njenom glasu isto što sam čuo i ja. Svoje sumnje nije pripisala mašti. Još uvek ne.
Tvoja je, Karlajl je pomislio. Sredi ovo onako kako misliš da je najbolje.
,,Hvala ti puno,” prošaputao sam, brzo i tiho. Nijedno ljudsko biće me nije čulo. Karlajlove usne su se malo podigle na moj sarkazam dok se okretao ka Tajleru. ,,Bojim se da ćeš ti morati da ostaneš sa nama malo duže nego ona,’ rekao je dok je počeo da proučava posekotine zadobijene slomljenim staklom prozora.
Pa, ja sam napravio ovaj nered, tako da je jedina fer opcija da se ja i nosim s njim.

Bela je oprezno hodala ka meni, ne zaustavljajući se dok nije bila neugodno blizu. Setio sam se kako sam se nadao, pre čitave zbrke, da će mi se približiti… Ovo je bilo kao ruganje od te želje.

,,Mogu li da popričam sa tobom na trenutak?” prosiktala je.
Njen topao dah je pomilovao moje lice i morao sam da se odmaknem za korak. Žudnja za njom nije se ni malo smanjila. Svaki put kad je bila pored mene, iz mene su se javljali moji najgori, najurgentniji instinkti. Otrov je nadošao u moja usta, a moje telo je žudelo da se prepusti – da je zgrabim u svoje naručje i zabijem svoje zube u njen vrat.
Moj um je bio snažniji od mog tela, ali samo malo.
,,Otac te čeka,” podsetio sam je, čvrsto stisnute vilice.

Bacila je pogled ka Karlajlu i Tajleru. Tajler uopšte nije obraćao pažnju na nas, ali Karlajl je beležio svaki moj udah.
Pažljivo, Edvarde.
,,Volela bih da porazgovaram sa tobom nasamo, ako nemaš ništa protiv,” tiho je insistirala.
Želeo sam da joj kažem da me je baš briga, ali sam znao da ću eventualno morati da uradim ovo. Možda isto tako i završim s ovim. Bio sam pun tolikih emocija u konfliktu, dok sam hitao iz sobe, slušajući njeno spoticanje iza sebe, dok se trudila da održi korak sa mnom. Morao sam sada da odigram predstavu. Znao sam ulogu koju ću igrati - imao sam lošeg lika: biću nitkov. Lagaću i ismevaću i biću okrutan. To je išlo protiv mojih boljih impulsa – ljudskih impulsa kojih sam se držao svih ovih godina. Nikad nisam više želeo da zaslužim poverenje nego u ovom trenutku, kad sam morao da uništim sve mogućnosti za to.
Pogoršavalo je stvari to što sam znao da će ovo biti poslednja uspomena koju će imati od mene. Ovo je bila moja oproštajna scena.
Okrenuo sam se ka njoj.

,,Šta želiš?” upitao sam hladno.
Lagano je ustuknula od mog neprijateljstva. Njene oči postale su zbunjene, izraz koji me je proganjao…
,,Duguješ mi objašnjenje,” rekla je tankim glasom; njeno lice boje slonove kosti je prebledelo.
Bilo je veoma teško održati svoj glas grubim. ,,Spasao sam ti život – ne dugujem ti ništa.”
Ustuknula je – peklo je poput kiseline dok sam gledao kako je moje reči povređuju.
,,Obećao si,” prošaputala je.
,,Bela, udarila si glavu, ne znaš šta pričaš.”
Onda je isturila bradu. ,,S mojom glavom je sve u redu.”
Sad je bila besna i to mi je olakšalo stvari. Susreo sam njen besni pogled, čineći da mi lice bude još vise neprijateljsko.
,,Sta hoćeš od mene, Bela?”
,,Hoću da znam istinu. Hoću da znam zbog čega lažem za tebe.”
Ono što je želela bilo je jednostavno fer – frustriralo me je što sam morao da je odbijem.

,,Šta ti misliš da se dogodilo?” skoro sam zarežao na nju.
Njene reči se izliše u bujici. ,,Znam samo da nisi bio ni blizu mene – ni Tajler te nije video, pa nemoj da mi pričas da sam prejako udarila glavu. Onaj karavan se spremao da nas zgnječi – ali nije, a tvoje ruke su ostavile udubljenje na njegovom boku – a ti si ostavio udubljenje i na onom drugom autu, ali uopšte nisi povređen – karavan je trebalo da mi smrska noge, ali ti si ga podigao…” Iznenada, sklopila je vilicu, a oči joj zasijaše neizlivenim suzama. Zurio sam u nju, podrugljivog izraza lica, iako je ono što sam stvarno osećao bilo strahopoštovanje; videla je sve.

,,Misliš da sam podigao karavan sa tebe?” pitao sam sarkastično.
Odgovorila je ukočenim klimanjem klave.
Moj glas je postao podrugljiviji. ,,Niko ti neće poverovati u to, znaš.”
Načinila je trud da kontroliše svoj bes. Kada mi je odgovorila, izgovorila je svaku reč sa laganom opreznošću. ,,Neću nikome ni da kažem.”
Mislila je to – mogao sam to da joj vidim u očima. Čak i besna i izdana, čuvaće moju tajnu.
Zašto?
Šok zbog te činjenice uništio je moj pažljivo osmišljen izraz lica na pola sekunde, a onda sam se ponovo sastavio.

,,Zašto je onda bitno?” pitao sam, radeći na tome da održim glas strogim.
,,Meni je bitno,” rekla je usresređeno. ,,Ne volim da lažem – pa bolje da postoji dobar razlog zašto to radim.”
Zatražila je da joj verujem. Kao što sam ja želeo da ona veruje meni. Ali ovo je bila linija koju nisam mogao da pređem.
Glas mi je ostao bezosećajan. ,,Zar ne možeš samo da mi se zahvališ i pređeš preko toga?”
,,Hvala ti,” rekla je, a potom se tiho uzrujala, čekajući.
,,Nećeš preći preko ovoga, zar ne?”
,,Ne.”
,,U tom slučaju…” Nisam joj mogao reći istinu sve i da sam želeo…. A nisam želeo. Preferirao sam da sama izmisli svoju priču nego da zna šta sam, zato što ništa nije moglo biti gore od istine – bio sam živi košmar, pravo sa stranica horor priče. ,,Nadam se da uživaš u razočarenju.”

Mrštili smo se jedno drugom. Bilo je neobično kako je nežan njen bes bio. Poput besnog mačeta, meko i bezopasno i tako nesvesno svoje sopstvene krhkosti.
Pocrvenela je i ponovo sastavila svoje zube. ,,Zašto si se onda uopšte i trudio?”
Njeno pitanje nije bilo ono na koje sam očekivao ili se spremio da odgovorim. Izgubio sam kontrolu nad ulogom koju sam igrao. Osećao sam kako maska klizi s mog lica, i rekao sam joj – ovaj put – istinu.
,,Ne znam.”
Zapamtio sam njeno lice poslednji put – jos uvek je bilo besno, krv još uvek nije bila izbledela iz njenih obraza – a onda sam se okrenuo i otišao od nje.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:51 pm

4.Vizije

Otišao sam nazad u školu. Ovo je bila prava stvar koja treba da se uradi, način na koji treba da se ponaša, kako bi se izbegle sumnje. Do kraja dana skoro svi učenici su se takođe vratili na časove. Samo su Tajler i Bela i par drugih – koji su verovatno koristili nezgodu kao šansu da izostanu sa časova – i dalje bili odsutni.

Ne bi trebalo da mi bude toliko teško da uradim pravu stvar. Ali celog popodneva sam škripeo zubima protiv nagona koji je učinio da i ja želim da pobegnem sa časa – kako bih ponovo pronašao devojku.

Poput uhode. Opsednute uhode. Opsednute, vampirske uhode.

Škola je danas bila – nekako, nemoguće – još dosadnija nego što je izgledala pre samo nedelju dana. Poput kome. Bilo je kao da se boja odlila sa cigli, drveća, neba, lica oko mene… Zurio sam u punoktine u zidu.
Postojala je još jedna ispravna stvar koju bi trebalo da radim – a nisam. Naravno, to je takođe bila i pogrešna stvar. Sve je zavisilo od perspektive iz koje se gleda. Iz perspektive Kalena – ne samo vampira, već i Kalena, nekoga ko pripada porodici, tako retkog oblika u našem svetu – prava stvar koja treba da se uradi izgledala bi otprilike ovako:

,,Iznenađen sam što te vidim na času danas, Edvarde. Čuo sam da si bio umešan u tu užasnu nesreću koja se jutros dogodila.”
,,Da, bio sam, gospodine Baner, ali ja sam bio srećnik.” Prijateljski osmeh. ,,Uopšte nisam bio povređen… Želeo bih da mogu isto da kažem i za Tajlera i Belu.”
,,Kako su oni?”
,,Mislim da je Tajler dobro… ima samo par plitkih posekotina od stakla prozora. Mada, nisam siguran za Belu.” Zabrinut, namrgođen pogled. ,,Možda ima potres mozga. Bila je prilično zbunjena neko vreme – čak su joj se priviđale stvari. Znam da su doktori bili zabrinuti…”

Tako je trebalo da ide. To je ono što sam dugovao svojoj porodici.

,,Iznenađen sam što te vidim na času danas, Edvarde. Čuo sam da si bio umešan u tu užasnu nesreću koja se jutros dogodila.”
,,Nisam bio povređen.” Nema osmeha.
Gospodin Baner je premeštao svoju težinu sa jednog na drugo stopalo, bilo mu je neprijatno.
,,Da li možda znaš kako su Tajler Krauli i Bela Svon? Čuo sam da je bilo povreda…”
Slegnuo sam ramenima. ,,Ne bih znao.”
Gospodin Baner pročisti grlo. ,,Umm, dobro…” rekao je, moje hladno zurenje je učinilo da njegov glas zvuči pomalo napregnut. Brzo je otišao u prednji deo učionice i započeo svoju lekciju.

To je bila pogrešna stvar koju treba uraditi. Osim ako se na to gleda sa tamnije tačke gledišta.
Jednostavno je izgledalo tako… tako neviteški ogovarati devojku iza njenih leđa, posebno kad je dokazivala da je da je vredna poverenja više nego što sam ikad mogao da sanjam. Nije rekla ništa da bi me izdala, bez obzira što je imala dobre razloge da tako uradi. Da li ću ja nju izdati kad nije uradila ništa osim čuvanja moje tajne?

Imao sam skoro identičan razgovor sa gospođom Gof – samo na španskom pre nego na engleskom – i Emet mi je uputio dug pogled.
Nadam se da imaš dobro objašnjenje za ono što se desilo danas. Rouz je spremna na borbu.
Prevrnuo sam očima ne gledajući u njega.
Ustvari, jesam imao savršeno zvučno objašnjenje. Samo pretpostavke radi, da nisam uradio ništa da sprečim karavan da zdrobi devojku… Užasnuo sam se te misli. Ali da je bila udarena, da je bila raskomadana i da je krvarila, da se crvena tečnost izlila, razlivala po asfaltu, da je miris sveže krvi pulsirao kroz vazduh…

Uzdrhtao sam ponovo, ali ne samo zbog horora. Deo mene je drhtao u želji. Ne, ne bih bio sposoban da je gledam kako krvari a da nas sve ne izložim na još užasniji i šokantniji način.
To je bilo opravdanje koje savršeno zvuci…. Ali ga neću iskoristiti. Bilo je previše sramno.
I nisam razmišljao o tome do dugo posle činjenice, bezobzirno.

Pazi na Džaspera, Emet nastavi, zaboravljajući na moje sanjarenje. On nije baš toliko besan…. Ali je rešeniji.
Video sam na šta je mislio i, na trenutak, soba oko mene se zamaglila. Moj bes je bio toliki da je crvena magla zamagljivala moj pogled. Mislio sam da ću se ugušiti od nje.
ŠŠŠŠŠŠ, EDVARDE! POVRATI SE! Emet je vikao na mene u svojoj glavi. Njegova ruka se spustila na moje rame, zadržavajući me na mestu, pre nego što sam mogao da skočim na noge. Retko je koristio svoju punu snagu – retko je bilo potrebe za tim, jer je bio mnogo jači od bilo kog vampira koga je iko od nas sreo – ali sada ju je koristio. Zgrabio je moju ruku, radije nego da me pogura dole. Da je gurao, stolica ispod mene bi se srušila.

POLAKO! Naredio je.
Pokušao sam da se smirim, ali bilo je teško. Magla je gorela u mojoj glavi.
Džasper neće uraditi ništa dok svi ne budemo pričali. Samo sam mislio da treba da znaš pravac kojim su njegove misli krenule.
Koncentrisao sam se na smirivanje i osetio sam kako je Emetova ruka olabavila.
Potrudi se da ne praviš veći spektakl od sebe. I ovako si u dovoljnoj nevolji.
Duboko sam udahnuo i Emet me je oslobodio.
Rutinski sam pretražio sobu, ali nas sukob je bio toliko kratak i tih, da ga je samo par ljudi koji su sedeli iza Emeta zapravo i primetilo. Niko od njih nije znao šta da uradi povodom toga, pa su jednostavno ignorisali. Kalenovi su bili čudaci – svi su to već znali.

Prokletstvo dete, bas praviš nered, Emet je dodao sa simpatijom u tonu.
,,Ugrizi me,” promrmljao sam ispod daha i čuo sam njegov tihi kikot.
Emet nije bio neraspoložen, i ja bi verovatno trebalo da budem zahvalniji na njegovoj prirodi. Ali mogao sam da vidim da Džasperove namere imaju smisla Emetu, da razmatra kako bi to možda bio najbolji pravac akcije.

Magla je proključala, skoro van kontrole. Da, Emet je bio snažniji nego što sam ja bio, ali još uvek me nije pobedio u rvačkom meču. On je tvrdio da je to zato što sam ja varao, ali slušanje misli bilo je deo mene onoliko koliko je njegova ogromna snaga bila deo njega. Bili smo savršeno ravnopravni u borbi.

Borba? Da li je ovde to vodilo? Da li ću se boriti protiv svoje porodice zarad ljudskog bića koje jedva poznajem?
Razmislio sam o tome na trenutak, razmislio o osećaju krhkog devojčinog tela u mojim rukama, postavljenog uz Džaspera, Rouz i Emeta – supernaturalno snažnih i brzih, po prirodi mašnina za ubijanje.
Da, borio bih se za nju. Protiv svoje porodice. Stresao sam se.
Ali nije bilo fer da je ostavim nezaštićenu kad sam ja bio taj koji ju je stavio u opasnost.
Nisam mogao da pobedim sam, ne protiv njih troje, pa sam razmatrao ko će biti moji saveznici.

Karlajl, sigurno. On se neće boriti ni sa kim, ali on će biti potpuno protiv Džasperovih i Rouzinih ideja. To će možda biti sve što će mi biti potrebno. Videću…
Esme, sumnjam. Ona se neće boriti ni protiv mene, i mrzeće što mora da se ne složi sa Karlajlom, ali ona će biti za bilo koji plan koji će da održi porodicu na okupu. Njen prvi prioritet neće biti pravda, već ja. Ako je Karlajl bio duša naše porodice, onda je Esme bila srce. On nam je dao vođu koji je zasluživao da bude praćen; ona je učinila da osetimo ljubav. Svi smo voleli jedni druge – čak i ispod besa koji trenutno osećam prema Džasperu i Rouz, čak i dok planiram da se borim protiv njih kako bi spasao devojku – znao sam da ih volim.

Alis…. nisam imao pojma. Verovatno će zavisiti od onoga što je videla da nadolazi. Staće uz pobednika, zamišljao sam.
Dakle, moraću ovo da uradim bez pomoći. Sam nisam mogao da se poredim s njima, ali neću dopustiti da devojka bude povređena zbog mene. To bi moglo da znači promenu akcije.
Nisam bio siguran kako da izvedem to – da je kidnapujem. Ne bi bio sposoban da podnesem da predugo budem blizu nje. Možda ću je samo odvesti nazad njenoj majci. Čak i toliko bi bilo puno opasnosti. Za nju.
I za mene takođe, iznenada sam shvatio. Kad bih je slučajno ubio…. Nisam bio tačno siguran koliko bi mi to bola prouzrokovalo, ali znao sam da bi bilo grubo i naslino.

Vreme je brzo prošlo dok sam razmatrao sve komplikacije koje me čekaju: rasprava koja me čeka kod kuće, sukob sa svojom porodicom, vreme na koje ću možda biti primoran da odem posle svega toga…
Pa, više nisam mogao da se žalim da je život izvan ove škole monoton. Devojka je promenila toliko mnogo.

Emet i ja smo tiho hodali do kola kada je zvono zazvonilo. On je brinuo za mene i brinuo je za Rozali. Znao je čiju će stranu morati da zauzme u sukobu i to mu je smetalo.
Ostali su nas čekali u kolima, takođe u tišini. Bili smo veoma tiha grupa. Jedino sam ja mogao da čujem vikanje.

Idiote! Umobolniče! Moronu! Ludaku! Sebična, neodgovorna budalo! Rozali je držala konstantni vrisak uvreda na vrhu svojih mentalnih pluća. Bilo mi je teže da čujem ostale, ali ignorisao sam je najbolje što sam mogao.
Emet je bio u pravu za Džaspera. Bio je siguran u svoj pravac.
Alis se mučila, brinula se za Džaspera, prolazila kroz slike budućnosti.
Nije bilo bitno u kom pravcu je Džasper dolazio do devojke, Alis me je videla tamo, kako ga blokiram. Zanimljivo…. Ni Rozali ni Emet nisu bili s njim u ovim vizijama. Dakle, Džasper je planirao da radi sam. To će izmeniti stvari.

Džasper je bio najbolji, zasigurno najiskusniji borac od svih nas. Moja jedina prednost je ležala u tome što sam mogao da čujem njegove pokrete pre nego što ih načini. Nikad se nisam borio protiv Džaspera ili Emeta, a da to nije bilo iz igre – samo smo se zabavljali. Smučilo mi se na pomisao da pokušavam da povredim Džaspera…
Ne, ne to. Samo da ga blokiram. To je bilo sve.

Koncentrisao sam se na Alis, pamteći Džasperove različite načine napadanja.
Kako sam to uradio, njene vizije su se promenile, premeštajući se sve dalje i dalje od kuće Svonovih. Zaustavljao sam ga ranije…

Prestani s tim, Edvarde! Ne može se desiti ovako. Neću to dozvoliti.
Nisam joj odgovorio, samo sam nastavio da gledam.
Počela je da traži dalje u budućnost, u maglovito, nesigurno kraljevstvo dalekih mogućnosti. Sve je bilo senkovito i mutno. Čitavim putem kući, ispunjena tišina nije se razišla. Parkirao sam u velikoj garaži van kuće; Karlajlov mercedes je bio tamo, odmah pored Emetovog velikog džipa, Rouzinog M3-a i mog venkviša. Bilo mi je drago što je Karlajl već bio kući – ova tišina će se završiti praskom i želeo sam da on bude tu kad se to desi.

Otišli smo pravo u trpezariju.
Soba, naravno, nikad nije korišćena za svoju svrhu. Ali bila je opremljena dugim, ovalnim stolom boje mahagonija, okruženim stolicama – svi smo bili veoma skrupulozni oko imanja svih potrebnih podupirača na mestu. Karlajl je voleo da je koristi kao sobu za konferenciju. U grupi tako jakih i različitih ličnosti je ponekad bilo neophodno diskutovati o stvarima sedeći, na miran nacin.
Imao sam osećaj da dekoracija danas neće mnogo pomoći.

Karlajl je seo na svoje uobičajeno mesto, na istočnoj strani sobe. Esme je bila pored njega, držali su se za ruke na stolu.
Esmine oči su bile na meni; njihova zlatna dubina puna brige.
Ostani. Bila je to njena jedina misao.
Poželeo sam da mogu da se nasmešim ženi koja mi je istinski bila majka, ali sada nisam imao ubeđenja za nju.

Seo sam sa Karlajlove druge strane. Esme se pružila oko njega kako bi stavila svoju slobodnu ruku na moje rame. Nije imala pojma šta će upravo da počne; samo se brinula za mene.
Karlajl je imao bolji osećaj za ono što nailazi. Njegove usne su bile čvrsto stisnute, a čelo mu je bilo naborano. Izraz je izgledao previše staro za njegovo mlado lice.
Kako su svi seli, mogao sam da vidim kako se stvari postavljaju.

Rozali je sela tačno preko puta Karlajla, s druge strane dugog stola. Besno je gledala u mene, nikad ne skrećući pogled.
Emet je seo pored nje, iskrivljenih i misli i lica.
Džasper je oklevao, a potom otišao da se nasloni na zid iza Rozali. Bio je odlučan, bezobziran na ishod ove diskusije. Moji zubi se sastaviše.

Alis je ušla poslednja – očiju fokusiranih na nešto daleko – budućnost, i dalje previše mutnu za nju da bi od nje imala koristi. Izgledajući kao da ne misli na to, sela je pored Esme. Protrljala je svoje čelo, kao da ima glavobolju. Džasper se nelagodno zgrčio i razmatrao da joj se pridruži, ali je ostao na svom mestu.

Duboko sam udahnuo. Ja sam ovo započeo – ja bi trebalo da govorim prvi.

,,Žao mi je,” rekao sam, gledajući prvo u Rouz, onda u Džaspera, pa potom u Emeta. ,,Nisam mislio da vas stavim u rizik. To je bilo nepromišljeno, i preuzeću punu odgovornost za svoju ishitrenu akciju.”
Rozali je besno zurila u mene. ,,Kako misliš “preuzećeš punu odgovornost”. Zar ćeš sve popraviti?
,,Ne na način na koji misliš,” rekao sam, radeći na tome da glas održim mirnim i tihim. ,,Voljan sam da odem sada, ako to poboljšava stvari.” Ako verujem da će devojka biti bezbedna, ako verujem da je niko od vas nece taknuti, ispravio sam u svojoj glavi.
,,Ne,” Esme promrmlja. ,,Ne, Edvarde.”
Pogladio sam je po ruci. ,,To je samo par godina.”
,,Ipak, Esme je u pravu,” Emet reče. ,,Ne možeš ići nikuda sad. To bi bilo suprotno od pomoćnog. Moramo znati šta ljudi misle, sad više nego ikad.”
,,Alis će uhvatiti glavno,” negodovao sam.
Karlajl zavrte glavom. ,,Mislim da je Emet u pravu, Edvarde. Devojka će biti voljnija da priča ako nestaneš. Ili odlazimo svi, ili ne odlazi niko.”
,,Neće ona reći ništa,” brzo sam insistirao. Rozali se spremala da eksplodira, pa sam hteo prvo da iznesem ovu činjenicu.
,,Ne poznaješ njen um,” Karlajl me podseti.
,,Znam ovoliko. Alis, podrži me.”
Alis je premoreno zurila u mene. ,,Ne mogu da vidim šta će se desiti ako jednostavno ignorišemo ovo.” Pogledala je u Rozali i Džaspera.

Ne, nije mogla da vidi tu budućnost – ne kad su Rozali i Džasper bili toliko odlučni da ne ignorišu nezgodu.
Rozalin dlan udari u sto sa glasnim treskom. ,,Ne možemo ljudskom biću da damo šansu da išta kaže. Karlajle, moraš to da vidiš. Čak i ako odlučimo da svi nestanemo, nije bezbedno da za sobom osavljamo priče. Živimo toliko drugačije od ostatka svoje vrste – znaš da ima onih koji bi voleli izgovor da umešaju prste. Moramo biti pažljiviji od bilo kog drugog.”
,,I pre smo ostavljali glasine za sobom,” podsetio sam je.
,,Samo glasine i sumnje, Edvarde. Ne očevidce i dokaze.”
,,Dokaze!” frknuo sam.
Ali Džasper je namrgođeno klimao glavom.

,,Rouz – “ Karlajl započe.
,,Dopusti da završim, Karlajle. Ne mora da bude ništa veliko. Devojka je danas udarila glavu. Pa možda se ispostavi da je ta povreda bila ozbiljnija nego što je izgledalo.” Rozali slegnu ramenima. ,,Svaki smrtnik odlazi na spavanje sa šansom da se više nikad ne probudi. Drugi će očekivati od nas da počistimo za sobom. Tehnički, to bi bio Edvardov posao, ali to je očigledno iznad njega. Znaš da sam sposobna da se kontrolišem. Neću ostaviti dokaze za sobom.”
,,Da, Rozali, svi mi znamo kako si ti stručan ubica,” progunđao sam.
Besno je zasiktala na mene.
,,Edvarde, molim te,” Karlajl reče. Onda se okrenuo ka Rozali. ,,Rozali, drugačije sam gledao na ono što se desilo u Ročesteru, jer sam osećao da duguješ sebi sopstvenu pravdu. Muškarci koje si ubila su se monstruozno ogrešili o tebe. Ovo nije ista situacija. Svonova je nevina.”
,,Nije ništa lično, Karlajle,” Rozali reče kroz stisnute zube. ,,To je radi zaštite svih nas.”

Bio je kratak trenutak tišine dok je Karlajl razmišljao o svom odgovoru. Kada je klimnuo glavom, Rozaline oči zasijaše. Trebalo je da zna bolje. Čak i da nisam sposoban da čitam njegove misli, mogao bih da predvidim njegov odgovor. Karlajl se nikad ne bi složio.

,,Znam da misliš dobro, Rozali, ali… Ja bih zaista voleo da naša porodica bude vredna zaštite. Slučajna…. nezoga, ili nedostatak kontrole je deo onoga što jesmo, vredan sažaljena.” Veoma je ličilo na njega da uključuje sebe u množinu, iako se njemu greška nikad nije desila. ,,Ubiti dete koje nije ni za šta krivo, hladne krvi, je potpuno druga stvar. Verujem da je rizik koji ona predstavlja, bilo da progovori ili ne, ništa u poređenju sa većim rizikom. Ako napravimo izuzetak kako bi zaštitili nas same, rizikujemo nešto mnogo važnije. Rizikujemo da izgubimo smisao onoga što jesmo.”

Veoma pažljivo sam kontrolisao svoj izraz lica. Uopšte ništa ne bi pomoglo da se nacerim. Ili da aplaudiram, što sam želeo da mogu.
Rozali se namrgodila. ,,To je jednostavno biti odgovoran.”
,,To je biti bezosećajan,” Karlajl je nežno ispravi. ,,Svaki život je skupocen.”
Rozali teško uzdahnu i izbaci donju usnu. Emet je pomazi po ramenima. ,,Biće dobro, Rouz,” ohrabrio je tihim glasom.
,,Pitanje,” Karlajl nastavi, ,,je gde bi trebalo da odemo?”
,,Ne,” Rozali prostenja. ,,Tek smo se smestili. Ne želim da ponovo započinjem drugu godinu u srednjoj školi!”
,,Možeš da zadržiš svoje sadašnje godište, naravno,” Karlajl reče.
,,I da moramo da se selimo toliko brzo?” kontrirala mu je.
Karlajl slegnu ramenima.
,,Sviđa mi se ovde! Ima toliko malo sunca da možemo da budemo skoro normalni.”
,,Pa, sigurno je da ne moramo da odlučimo sada. Možemo da sačekamo i vidimo da li će postati neophodno. Edvard je izgleda siguran u ćutanje Svonove.”
Rozali frknu.

Ali nisam više brinuo za Rouz. Mogao sam da vidim da će se složiti s Karlajlovom odlukom, nije bitno koliko je razjarena bila na mene. Razgovor se premestio na nebitne detalje.
Džasper se nije pomakao.
Razumeo sam zašto. Pre nego što su se on i Alis upoznali, živeo je u ratnoj zoni, nemilosrdnom pozorištu rata. Znao je posledice kršenje pravila – video je užasne posledice svojim sopstvenim očima.
Mnogo je govorilo to što nije pokušao da smiri Rozali svojim ekstra talentima, a takođe nije pokušao ni da je još više razjari. Držao se na distanci od ove diskusije – iznad nje.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:51 pm

,,Džaspere,” rekao sam.
Susreo je moj pogled praznog izraza lica.
,,Ona neće platiti za moju grešku. Neću to dozvoliti.”
,,Ona onda izvlači korist iz toga. Trebalo je da je umrla danas, Edvarde. Samo ću to ispraviti.”
Ponovio sam ono što sam rekao, naglašavajući svaku reč. ,,Neću to dozvoliti.”
Obrve mu se podigoše. Nije očekivao ovo – nije zamišljao da ću delovati da ga sprečim.
Jednom je zavrteo glavom. ,,Neću dopustiti da Alis živi u opasnosti, čak ni u maloj opasnosti. Ti ni prema kome ne osećaš ono što ja osećam prema njoj, Edvarde, i ti nisi proživeo ono što sam ja proživeo, bez obzira na to da li si video moje uspomene ili ne. Ti ne razumeš.”
,,Ne diskutujem o tome Džaspere. Ali sada ti kažem, neću ti dopustiti da povrediš Izabelu Svon.”
Zurili smo jedan u drugog – ne besno, ali smo odmeravali prepreke. Osetio sam kako opušta raspoloženje oko mene, testira moju odlučnost.

,,Džez,” Alis reče, prekidajući nas.
Zadržao je pogled na mom na trenutak, a potom pogledao u nju. ,,Nemoj da se zamaraš govoreći mi da možeš da se zaštitiš, Alis. Ja to već znam. I dalje moram da – “
,,To nije ono što ću reći,” Alis ga prekinu. ,,Htela sam da te zamolim za uslugu.”
Video sam sta joj je na umu i usta mi je otvoriše sa razgovetnim izdahom. Zurio sam u nju, šokiran, samo maglovito svastan da me svi osim Alis i Džaspera sada pažljivo odmeravaju.

,,Znam da me voliš. Hvala. Ali stvarno bih cenila kad ne bi pokušavao da ubiješ Belu. Pre svega, Edvard je ozbiljan i ja ne želim da se vas dvojica borite. Drugo, ona je moja prijateljica. Barem će biti.”
Bilo je jasno kao staklo u Alisinoj glavi; Alis se smeši, sa svojom ledeno-belom rukom oko devojčinih toplih, krhkih ramena. A Bela se smejala takođe, njena ruka je bila oko Alisinog struka.
Vizija je bila čvrsta poput stene; samo je vreme ispunjenja bilo nesigurno.

,,Ali…. Alis…” Džasper procedi. Nisam mogao da okrenem glavu da mu vidim izraz lica. Nisam mogao da odvojim sebe od slike u Alisinoj glavi kako bi čuo ovo.
,,Voleću je jednog dana, Džez. Biću veoma ljuta na tebe ako joj ne dopustiš da bude tu.”
I dalje sam bio zaključan u Alisinim mislima. Video sam kako budućnost treperi dok se Džasperova odluka mrsila zbog njenog neočekivanog zahteva.
,,Ah,” uzdahnula je – njegova neodlučnost je razjasnila novu budućnost. ,,Vidiš? Bela neće reći ništa. Nema razloga za brigu.”
Način na koji je igovorila devojčino ime…. Kao da su već bliske i pouzdane prijateljice…
,,Alis,” izustio sam. ,,Šta… ovo…?”
,,Rekla sam ti da nadolazi promena. Ne znam, Edvarde.”

Ali zaključala je vilicu i mogao sam da vidim da je bilo još. Trudila se da ne misli o tome; iznenada se veoma jako koncentrisala na Džaspera, iako je on bio previše ukočen da bi mnogo napredovao u pravljenju odluka.
To je radila ponekad, kad je pokušavala da sakrije stvari od mene.
,,Šta, Alis? Šta kriješ?”
Čuo sam Emetovo gunđanje. Uvek ga je frustriralo kad smo Alis i ja vodili ove vrste razgovora.
Zavrtela je glavom, trudeći se da me ne pusti unutra.
,,Da li je u vezi devojke?” pitao sam. ,,Da li je u vezi Bele?”

Zubi su joj bili stisnuti u koncentraciji, ali kad sam izgovorio Belino ime izlanula se. Njena greška trajala je samo najkraći deo sekunde, ali to je bilo dovoljno dugo.

,,NE!” uzviknuo sam. Čuo sam svoju stolicu kako udara o pod i tek tada hvatio da sam bio na nogama.
,,Edvarde!” Karlajl je takođe ustao i spustio ruku na moje rame. Jedva da sam ga bio svestan.
,,Učvršćuje se,” Alis prošaputa. ,,Svakog minuta si odlučniji. Zaista su joj preostala samo dva načina. Mora biti ili jedan ili drugi, Edvarde.”
Mogao sam da vidim šta je videla…. Ali nisam mogao da prihvatim.
,,Ne,” rekao sam opet; nije bilo jačine u mom odbijanju. Nisam osećao noge i morao sam da se pridržim za sto.
,,Da li će neko molim vas pustiti ostatak nas u misteriju?” Emet se požalio.
,,Moram otići,” prošaputao sam Alis, ignorišući ga.
,,Edvarde, već smo prošli kroz to,” Emet reče glasno. ,,To je najbolji način da podstrekneš devojku da priča. Osim toga, ako odeš, nećemo znati da li devojka priča ili ne. Moraš da ostanes i sarađuješ sa nama.”
,,Ne vidim te kako negde ideš,” Alis mi reče. ,,Ne znam da li više uopšte i možeš otiči.” Misli o tome, dodala je tiho. Misli o odlaženju.

Video sam na šta je mislila. Da, pomisao da više nikada neću videti tu devojku bila je…. bolna. Ali takođe je bila neophodna. Nisam mogao da dozvolim ni jednu od budućnosti na koje sam je izgleda osudio.
Nisam potpuno sigurna za Džaspera, Edvarde, Alis nastavi. Ako odeš, ako bude mislio da ona za nas predstavlja opasnost…

,,Ne čujem to,” kontrirao sam joj, i dalje samo polu-svestan naše publike.
Džasper je bio neodlučan. On neće uraditi nešto što bi povredilo Alis.
Ne ovog trenutka. Hoćeš li rizikovati njen život, ostaviti je nezaštićenu?

,,Zašto mi radiš ovo?” prostenjao sam. Moja glava je uronila u moje šake.
Nisam bio Belin zaštitnik. Nisam mogao to da budem. Zar nije Alisina podeljena budućnost dovoljan dokaz toga?
Ja je volim takođe. Ili ću je voleti. Nije isto, ali želim da bude tu kako bi to moglo da se desi.
,,Volis je takođe?” prošaputao sam sumnjičavo.
Uzdahnula je. Tako si slep, Edvarde. Zar ne možeš da vidiš ka čemu ideš? Zar ne možeš da vidiš gde već jesi? To je neizbežnije od toga da sunce izađe na istoku. Vidi šta ja vidim…

Zavrteo sam glavom, užasnut. ,,Ne.” Pokušao sam da iskljucim vizije koje mi je otkrila. ,,Ne moram da pratim taj smer. Otići ću. Promeniću budućnost.”
,,Možes da pokušaš,” rekla je skeptičnim glasom.
,,Ma, dajte!” Emet viknu.
,,Obrati pažnju,” Rouz zasikta na njega. ,,Alis ga vidi kako se zaljubljuje u ljudsko biće! Kako uobičajeno, Edvarde!” Napravila je zvuk kikota.
S mukom sam to čuo.
,,Šta?” Emet reče, zapanjen. Onda je njegov prodoran smeh odzvanjao sobom. ,,Da li se o tome radi?” Ponovo se nasmejao. ,,Nastupilo je, Edvarde.”

Osetio sam njegovu ruku na svom ramenu i odsutno sam je otresao. Nisam mogao da obraćam pažnju na njega.
,,Zaljubljuje se u ljudsko biće?” Esme ponovi ošamućenim glasom. ,,U devojku koju je danas spasao? Zaljubljuje se u nju?”
,,Sta vidiš, Alis? Precizno,” Džasper upita.
Okrenula se ka njemu; nastavio sam da zanemelo zurim u njeno lice.
,,Sve zavisi od toga da li je dovoljno snažan ili ne. Ili će je on sam ubiti” – okrenula se kako bi ponovo susrela moj pogled, namrgođena - ,,što bi me stvarno iznerviralo, Edvarde, da ne pominjemo šta bi uradilo tebi – “ ponovo se okrenula ka Džasperu, ,,ili će jednog dana biti jedna od nas.”

Neko je zapanjeno izdahnuo; nisam pogledao da vidim ko.
,,To se neće desiti!” ponovo sam vikao. ,,Ni jedno!”
Alis me izgleda nije čula. ,,Sve zavisi,” ponovila je. ,,Možda će biti tačno dovoljno snažan da je ne ubije – ali biće veoma blizu. Biće mu potrebna neverovatna količina kontrole,” zamišljeno reče. ,,Čak i više nego što je Karlajl ikad imao. Možda će biti tačno dovoljno snažan… Jedina stvar za koju nije dovoljno snažan jeste da bude daleko od nje. To je izgubljen slučaj.”

Nisam mogao da pronađem svoj glas. Izgleda da niko drugi takođe nije bio sposoban. Prostorija je bila mirna.
Ja sam zurio u Alis, a svi ostali su zurili u mene. Mogao sam da vidim svoj sopstveni prestravljen izraz lica kroz pet različitih tački gledišta.
Nakon dugog trenutka Karlajl uzdahnu.

,,Pa, ovo… komplikuje stvari.”
,,I ja kažem,” Emet se složio. Njegov glas je i dalje bio blizu smeha. Veruj Emetu da će naći šalu u razaranju mog života.
,,Pretpostavljam da plan ipak ostaje isti,” Karlajl reče pažljivo. ,,Ostaćemo i posmatrati. Naravno, niko neće…. povrediti devojku.”
Ukipio sam se.
,,Ne,” Džasper reče tiho. ,,Ne mogu se složiti s tim. Ako Alis vidi samo dva načina – “
,,Ne!” Moj glas nije bio vikanje, ni režanje, ni plač zbog očaja, već neka kombinacija to troje. ,,Ne!”

Morao sam da odem, da budem daleko od buke njihovih misli – Rozaline odvratnosti, Emetovog humora, Karlajlovog beskrajnog strpljenja.
Jos gore: Alisinog poverenja. Džasperovog poverenja u tom poverenju.
Najgore od svega: Esmine… radosti?
Izleteo sam iz sobe. Esme je dotakla moju ruku dok sam prolazio, ali nisam registrovao gest.
Trčao sam pre nego sto sam bio van kuće. Preskočio sam reku u jednom skoku i potrčao u šumu. Kiša je ponovo padala, padajući tako jako da sam bio sav iskvašen za nekoliko trenutaka. Svideo mi se debeli čarsav vode – činio je zid između mene i ostatka sveta. Ušuškavao me je, dopuštao mi da budem sam.

Trčao sam ka istoku, preko i kroz planine, bez skretanja sa mog pravog smera, dok nisam mogao da vidim svetla Sijetla, s druge strane zvuka. Zaustavio sam se pre nego što sam dotakao granice ljudske civilizacije.
Mokar od kiše, potpuno sam, konačno sam naterao sebe da pogledam u ono što sam učinio – u način na koji sam podelio budućnost.

Prvo, vizija Alis i devojke sa rukama obmotanim jedna oko druge – poverenje i prijateljstvo su bili toliko očigledni, da su vikali iz slike. Beline krupne oči boje čokolade nisu bile zbunjene u ovoj viziji, ali su i dalje bile pune tajni – u ovom trenutku, to su izgleda bile srećne tajne. Nije ustuknula od Alisine hladne ruke.
Sta je to značilo? Koliko je znala? U tom još-uvek-živom trenutku njene budućnosti, šta je mislila o meni?

Onda druga slika, toliko ista, ali sada obojena hororom. Alis i Bela, ruku još uvek obmotanih jedna oko druge u poverljivom prijateljstvu. Ali sada nije bilo razlike u tim rukama – obe su bile bele, glatke poput mermera, tvrde poput čelika. Beline krupne oči više nisu bile boje čokolade. Rožnjače su bile šokantne, jake grimizne boje. Tajne u njima bile su nerazumljive – prihvatanje ili nesrećnost? Bilo je nemoguće reći. Njeno lice je bilo hladno i besmrtno.

Stresao sam se. Nisam mogao da ugušim pitanja, slična, ali drugačija: Šta je to značilo – kako je došlo do toga? I šta je sad mislila o meni?
Mogao sam da odgovorim na poslednje. Kad bih je prisilio na ovaj prazan polu-život zbog svoje slabosti i sebičnosti, sigurno bi me mrzela.

Ali bila je tu jedna više zastrašujuća slika – gora od bilo koje slike koju sam ikada nosio u svojoj glavi.
Moje sopstvene oči, jarko tamnocrvene od ljudske krvi, oči čudovišta. Belino izlomljeno telo u mom naručju, bolesno belo, isušeno, beživotno. Bilo je tako stvarno, tako jasno.
Nisam mogao da podnesem da gledam ovo. Nisam mogao da se izborim s tim. Pokušao sam da ga odstranim iz sećanja, pokušavao sam da vidim nesto drugo, bilo sta drugo. Pokušavao sam da ponovo vidim izraz na njenom živom licu, koji mi je zaklanjao pogled tokom poslednjeg poglavlja svog postojanja. Ništa nije poslužilo.

Alisina mračna vizija je ispunjavala moju glavu. Savio sam se od agonije koju je prouzrokovala. U međuvremenu, čudovište u meni se punilo likovanjem, oduševljen koliko mu se njegov uspeh sviđa. Od toga mi se smučilo.

Ovo nije moglo biti dozvoljeno. Morao je postojati način da nadmudrim budućnost. Neću dopustiti da me Alisina vizija usmerava. Mogao sam da izaberem drugačiji put. Uvek je postojao izbor.
Morao je biti.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:52 pm

5. Pozivi

Srednja škola. Više ne tamnica, sada je bila čist pakao. Mučenje i vatra… da, imao sam oba.
Sada sam radio sve ispravno. Niko nije mogao da se žali da izbegavam svoje obaveze.

Kako bih udovoljio Esme i zaštitio ostale, ostao sam u Forksu. Vratio sam se svojoj staroj rutini. Lovio sam ne više nego ostali. Svakog dana sam pohađao školu i igrao ljudsko biće. Svakog dana sam pažljivo slušao bilo šta novo o Kalenovima – nikad nije bilo nečeg novog. Devojka nije izgovorila ni reč o svojim sumnjama. Samo je ponavljala istu priču iznova i iznova – stajao sam s njom i pomerio je sa puta – dok njenim radoznalim slušaocima ne bi dosadilo, pa bi prestali da traže još detalja. Nije bilo opasnosti. Moja ishitrena reakcija nije nikog povredila.
Nikog osim mene samog.

Bio sam rešen da promenim budućnost. Ne najlakši zadatak koji mogu da zadam samom sebi, ali nije bilo drugog izbora s kojim sam mogao da živim. Alis je rekla da neću biti dovoljno snažan da se klonim devojke. Dokazaću da greši.
Mislio sam da će prvi dan biti najteži. Pred kraj tog dana bio sam siguran da je tako. Ipak, pogrešio sam.

Mučilo me je što znam da ću povrediti devojku. Tešio sam sebe činjenicom da će njen bol biti ništa više od uboda čiode – samo mala žaoka odbacivanja – u poređenju sa mojim.
Bela je bila ljudsko biće i znala je da sam ja bio nešto drugo, nešto pogrešno, nešto zastrašujuće. Njoj će verovatno laknuti pre nego što će se osetiti povređeno kad okrenem svoje lice od njenog i pretvaram se da ne postoji.

,,Zdravo, Edvarde,” pozdravila me je, tog prvog dana kad se vratila na biologiju. Glas joj je bio ljubazan, prijateljski, za sto osamdeset stepeni preokrenut od poslednjeg puta kad sam razgovarao sa njom.
Zašto? Šta je promena značila? Da li je zaboravila? Odlučila da je izmislila celu epizodu? Da li je ikako moguće da mi je oprostila što se nisam držao svog obećanja?
Pitanja su gorela kao zeđ koja me je napadala svaki put kad bih udahnuo.

Samo jedan trenutak da pogledam u njene oči. Samo da vidim mogu li tamo pročitati odgovore…

Ne. Nisam sebi mogao da dozvolim čak ni to. Ne ako nameravam da promenim budućnost.
Okrenuo sam svoju bradu za inč u njenom pravcu, ne skrećući pogled sa prednje strane prostorije. Klimnuo sam jednom, a onda okrenuo lice ka napred.
Nije ponovo progovorila sa mnom.

Tog popodneva, čim se škola završila, uloga bila odigrana, otrčao sam u Sijetl kao i prethodnog dana. Izgledalo je kao da mogu da podnesem bol malčice bolje dok letim nad zemljom, pretvarajući sve oko sebe u zelenu maglu.
Ovo trčanje je postalo moja dnevna navika.
Da li sam je voleo? Nisam mislio tako. Ne još. Alisini prikazi te budućnosti su se ipak zalepili za mene, i mogao sam da jasno vidim kako bi bilo lako zaljubiti se u Belu. Bilo bi tačno kao padanje: nenaporno. Ali, to što nisam dopuštao sebi da je zavolim bilo je suprotno od padanja – bilo je kao da je uspinjem uz strmu ivicu, ruku po ruku, napor koji me iscrpljuje kao da nemam nimalo više od snage jednog smrtnika.

Prošlo je više od mesec dana, svakog dana bivalo je teže. To mi nije imalo smisla – čekao sam da prebolim, da postane lakše. To mora da je bilo ono na šta je Alis mislila, kada je predvidela da neću moći da se klonim devojke. Videla je jačinu bola. Ali mogao sam da podnesem bol.
Neću uništiti Belinu budućnost. Ako mi je bilo suđeno da je volim, zar onda najmanje što sam mogao da učinim nije bilo da je izbegavam?

Ipak, izbegavanje je bilo na granici onoga što sam ja mogao da podnesem. Mogao sam da se pretvaram da je ignorišem, da nikad ne pogledam u njenom pravcu. Mogao sam da se pretvaram da mi uopšte nije zanimljiva.
Ali to je i dalje bila varka, samo pretvaranje, a ne stvarnost.
I dalje sam se kačio za svaki njen dah, za svaku reč koju bi izgovorila.
Grupisao sam svoje muke u četiri kategorije.

Prve dve su bile poznate. Njen miris i njena tišina. Ili pre – da preuzmem odgovornost tamo gde treba – moja zeđ i moja radoznalost.
Zeđ je bila najosnovnija od mojih muka. Sada mi je bila navika da na biologiji jednostavno ne dišem. Naravno, uvek je bilo izuzetaka – kada bih morao da odgovorim na pitanje ili nešto tako, i kada bi mi bio potreban dah da govorim. Svaki put kada bih okusio vazduh oko sebe bilo je isto kao i prvog dana – vatra i potreba i brutalno nasilje bili bi očajni da se oslobode. Bilo bi teško držati se, čak i slabo, nekog razloga ili sprečavanja u takvim trenutcima. I, baš kao tog prvog dana, čudovište u meni bi urlalo, tako blizu površine…

Radoznalost je bila najkonstantnija od mojih muka. Pitanje nikad nije bilo van mojih misli: O čemu razmišlja sada? Kad čujem njen tihi uzdah. Kada odsutno vrti pramen svoje kose oko prsta. Kada spusti svoje knjige sa više snage nego uobičajeno. Kada zakasni na čas. Kada nestrpljivo lupka stopalom o pod. Svaki pokret uhvaćen mojom periferijskom verzijom bio je izluđujuća misterija. Kada bi pričala sa drugim ljudskim učenicima, analizirao bih svaku reč i ton. Da li je izgovarala svoje misli, ili ono što je mislila da bi trebalo reći? Često mi je zvučalo kao da se trudila da kaže ono što njena publika očekuje i to me je podsetilo na moju porodicu, na našu uobičajenu dnevnu iluziju – bili smo bolji u tome nego ona. Osim ako nisam grešio u vezi toga, samo umišljao stvari. Zašto bi ona morala da igra ulogu? Ona je bila jedna od njih – ljudski tinejdžer.

Majk Njuton je bio najiznenađujuća od mojih muka. Ko bi ikad sanjao da jedan tako običan, dosadan smrtnik moze da me toliko ljuti? Iskreno, bio sam nekako zahvalan tom ljudskom dečaku; više nego ostali, činio je da devojka priča. Naučio sam toliko mnogo o njoj kroz te razgovore – i dalje sam dopunjavao svoju listu – ali, naprotiv, Majkova upornost sa ovim projektom me je samo još više razljućivala. Nisam hteo da Majk bude taj koji će otključati njene tajne. Ja sam želeo to da uradim.

Pomagalo je to što on nikad nije primećivao njena otkrovenja, njene male izlete. Nije znao ništa o njoj. On je u svojoj glavi stvorio Belu koja nije postojala – devojku jednako običnu kao što je bio on. Nije posmatrao nesebičnost i hrabrost koji je izdvajaju od drugih ljudi, nije čuo abnormalnu zrelost njenih izgovorenih misli. Nije primećivao da, kada bi pričala o svojoj majki, zvučala je kao roditelj koji priča o svom detetu, pre nego obrnuto – s ljubavlju, s popustljivošću, pomalo zabavljeno, i snažno zaštitnički. Nije čuo strpljenje u njenom glasu, kad se pretvarala da je zainteresovana za njegove nepovezane priče, i nije shvatao ljubaznost iza tog strpljenja.

Kroz njene razgovore sa Majkom sam mogao da dodam najvažniji kvalitet na svoju listu, najuočljiviji od svih, tako jednostavan kao da je bio neobičan. Bela je bila dobra. Sve druge stvari dopunjavale su tu celinu – ljubazna i nemarljiva za sebe i nesebična i puna ljubavi i hrabra – kroz sve to bila je dobra.

Ova pomoćna otkrića, svejedno, nisu učinila da privolim dečaka. Posesivni način na koji je gledao Belu – kao da je bila namenjena njemu – provocirao me je skoro kao te nezrele fantazije koje je imao o njoj. Postao je samopouzdaniji u vezi nje, takođe, kako je vreme prolazilo, izgleda da je preferirala njega od onih koje je on smatrao svojim rivalima – Tajlerom Kraulijem, Erikom Jorkijem, i cak, sporedno, nada mnom. On bi po navici seo na njenu stranu našeg stola pre nego što bi čas počeo, ćaskao s njom, ohrabren njenim osmesima. Samo ljubaznim osmesima, rekao sam sebi. A opet, zabavljao sam sebe zamišljajući kako ga lansiram preko sobe u daleki zid…. Verovatno ga ne bi fatalno povredilo…

Majk nije često razmišljao o meni kao o rivalu. Nakon nezgode, bio je zabrinut da ćemo se Bela i ja zbližiti nakon proživljenog iskustva, ali očigledno se ispostavilo suprotno. Još tada mu je smetalo što se drugačije ponašam prema Beli i tako zadobijam njenu pažnju. Ali sad sam je ignorisao isto kao i druge i on je bivao zadovoljan.

O čemu razmišlja sada? Da li joj prija njegova pažnja?

I konačno, poslednja od mojih muka, najbolnija: Belina ravnodušnost. Kako sam ja ignorisao nju, tako je ona ignorisala mene. Nikad nije ponovo pokušala da razgovara sa mnom. Koliko sam ja znao, nikad nije ni razmišljala o meni.
Ovo bi me možda razljutilo – ili čak slomilo moju odluku da promenim budućnost – osim što je ponekad zurila u mene kao pre. To nisam video ja, pošto nisam mogao dopustiti sebi da pogledam u nju, ali Alis nas je uvek upozoravala kad bi trebalo da zuri; ostali su još bili oprezni oko devojčinog problematičnog znanja.

Olakšavalo je bol to što je s vremena na vreme zurila u mene iz daljiine. Naravno, mora da se samo pitala kakav sam ja to čudak.

,,Bela će zuriti u Edvarda za minut. Ponašajte se normalno,” Alis reče jednog utorka u martu, i ostali su pažljivo radili na tome da uzvrpolje i izmene svoju težinu kao ljudska bića; apsolutno mirovanje bilo je obeležje naše vrste.
Obratio sam pažnju na to koliko bi često gledala u mom pravcu. Zadovoljavalo me je, iako ne bi trebalo, to što se ta učestalost nije smanjivala kako je vreme prolazilo. Nisam znao šta to znači, ali to je učinilo da se osećam bolje.

Alis uzdahnu. Želela bih…
,,Ne mešaj se, Alis,” rekao sam ispod daha. ,,Neće se desiti.”
Nadurila se. Alis je bila željna da oformi to prijateljstvo iz svojih vizija sa Belom. Na neki čudan način, nedostajala joj je devojka koju nije poznavala.
Priznaću, bolji si nego što sam mislila. Sad ti je budućnost sva zamršena i besmislena. Nadam se da si srećan.
,,Meni ima prilično smisla.”
Iznervirano je frknula.

Pokušao sam da je isključim, previše nestrpljiv za ovaj razgovor. Nisam bio veoma dobro raspoložen – napetiji nego što sam im dopuštao da vide. Jedino je Džasper bio svestan toga koliko sam duboko bio povređen, osećao je stres koji izbija iz mene, svojom jedinstvenom sposobnošću da i oseti i utiče na raspoloženje drugih. Ipak, nije razumeo razloge tih raspoloženja, i – pošto sam konstanto bio loše raspoložen ovih dana – ignorisao ih je.
Danas će biti težak dan. Teži nego dan pre, po navici.
Majk Njuton, odbojan dečko za kog nisam mogao da dozvolim da mi bude rival, se spremao da pozove Belu na izlazak.

Igranka na kojoj devojke biraju se približavala, a on se veoma nadao da će Bela pitati njega. To što nije to učinila poljuljalo je njegovo samopouzdanje. Sada je bio u neprijatnom položaju – uživao sam u njegovoj nelagodnosti više nego što bi trebalo – jer ga je Džesika Stenli upravo pozvala na igranku. Nije želeo da kaže “da,” i dalje se nadajući da će Bela izabrati njega(i tako mu dokazati pobedu nad ostalim rivalima), ali nije želeo ni da kaže “ne” i da završi tako što će propustiti igranku. Džesika, povređena njegovim oklevanjem i pogađajući razlog koji se krije iza njega, besno je razmišljala o Beli. Opet, imao sam instinkt da postavim sebe između Džesikinih besnih misli i Bele. Sada sam bolje razumeo instinkt, ali samo me je više frustriralo što ne mogu da odreagujem na njega.

Znači, do ovoga je došlo. Bio sam potpuno privezan za nevažne srednjoškolske drame koje sam nekada uzimao za totalno nebitne.
Majk je radio na svojim živcima dok je pratio Belu na biologiju. Slušao sam njegova naprezanja dok sam čekao da izađu. Dečko je bio slab. Namerno je čekao na ovu igranku, uplašen da obelodani svoju zaljubljenost pre nego što ona izrazito pokaže da ga preferira. Nije želeo da ispadne slab na odbijanje, radije čekajući da ona napravi taj prvi korak.
Kukavica.
Ponovo je seo na naš sto, rutina je učinila da se oseća prijatno, a ja sam zamišljao zvuk koje bi njegovo telo napravilo kad bi udarilo u suprotni zid dovoljnom snagom da mui slomi skoro sve kosti.

,,Dakle,” rekao je devojci, pogleda usmerenog ka podu. ,,Džesika me je pozvala na prolećnu igranku.”
,,To je super,” Bela odgovori momentalno i sa entuzijazmom. Bilo je teško ne nasmešiti se dok je njen ton potapao Majkovu svesnost. On se nadao obeshrabrenosti. ,,Sjajno ćeš se provesti sa Džesikom.”
Mučio se da nađe pravi odgovor. ,,Pa…” oklevao je, pa skoro odustao. Onda se sabrao. ,, Rekao sam joj da moram da razmislim o tome.”
,,Zbog čega?” upitala je. Njen ton je uglavnom bio neodobravajući, ali tu je takođe bila i mala trunka olakšanja.
Šta je to značilo? Neočekivani, jak bes učinio je da se moje ruke stisnu u pesnice.

Majk nije čuo olakšanje. Njegovo lice je bilo crveno od krvi – mahnito, kako sam se ja iznenada osetio, ovo je izgledalo kao poziv – i ponovo je pogledao u pod dok je govorio.
,,Pitao sam se da li… pa, da li si ti možda planirala da me pozoveš.”
Bela je oklevala.

U tom trenutku njenog oklevanja video sam budućnost jasnije nego Alis ikada.
Devojka bi mogla reći da na Majkovo neizgovoreno pitanje, a mogla bi reći i ne, ali kako god, jednog dana uskoro, nekome će reći da. Ona je bila draga i intrigantna, a ljudski muškarci nisu zanemarivali tu činjenicu. Bilo da bude s nekim iz ove dosadne gomile, ili da sačeka dok se ne oslobodi iz Forksa, doći će dan kada će reći da.

Video sam njen život kao i pre – koledž, karijera…. ljubav, brak. Video sam je ponovo sa rukom u očevoj, obučenu u svileno belo, njeno lice obasjano srećom dok korača uz zvuke Vagnerovog marša.
Bol je bio veći od bilo čega što sam pre osetio. Ljudsko biće bi moralo da bude na ivici smrti kako bi osetilo ovaj bol – ljudsko biće ga ne bi preživelo.
I ne samo bol, vec i potpun bes.
Bes je žudela za nekom vrstom fizičkog ispoljavanja. Iako ovaj beznačajan, bezvredan dečko možda neće biti taj kome će Bela reći da, žudeo sam da zdrobim njegovu lobanju u svojoj ruci i ostavim ga da stoji kao prikaz tom nekom drugom, ko god on bio.

Nisam razumeo ovo osećanje – bilo je tolika zbrka bola i besa i želje i očaja. Nikad pre ga nisam osetio; nisam mogao da ga imenujem.

,,Majk, mislim da bi trebalo da joj kažeš da,” Bela reče nežnim glasom.
Majkove nade se raspršiše. Uživao bih u tome pod drugim okolnostima, ali bio sam izgubljen u poslebolnom šoku – i žaljenju zbog onoga što su mi bol i bes učinili.

Alis je bila u pravu. Nisam bio dovoljno snažan.
Upravo sada, Alis će gledati kako se budućnost okreće i uvija, ponovo postaje jasna. Hoće li je ovo zadovoljiti?

,,Jesi li već pozvala nekog?” Majk upita zlovoljno. Besno je pogledao u mene, sumnjiv po prvi put u mnogo nedelja. Shvatio sam da sam odao svoju zainteresovanost; glava mi je bila okrenuta u Belinom pravcu.
Divlja zavist u njegovim mislima – zavist prema bilo kome kog je devojka izabrala pre njega – odjednom je nadenula ime mom bezimenom osećanju.
Bio sam ljubomoran.

,,Ne,” devojka reče, sa tračkom humora u svom glasu. ,,Uopšte neću ići na igranku.”
Kroz svo žaljenje i bes, osetio sam olakšanje u njenim rečima. Odjednom, razmatrao sam svoje rivale.
,,Zašto ne?” Majk je pitao, skoro nepristojnim tonom. Vređalo me je što koristi taj ton sa njom. Sprečio sam režanje.
,,Idem u Sijetl te subote,” odgovorila je.
Radoznalost nije bila toliko pogrešna kao što bi bila pre – sad kad sam bio potpuno odlučan da otkrijem odgovore na sve. Znaću svako “gde” i svako “zašto” ovih novih otkrića dovoljno uskoro.
Majkov ton je postao neprijatno laskav. ,,Zar ne možeš da odeš nekog drugog vikenda?”
,,Žao mi je, ne.” Bela je sada bila oštra. ,,Tako da ne bi trebalo da teraš Džes da te više čeka – to je nepristojno.”

Njena zabrinutost za Džesikina osećanja zapalilo je plamenove moje ljubomore. Ovaj put u Sijetl je jasno bio izgovor da kaže ne – da li je odbila iz vernosti prema prijateljici? Bila je više nego dovoljno nesebična za to. Da li je zapravo želela da je mogla da kaže da? Ili su obe pretpostavke pogrešne? Da li je zainteresovana za nekog drugog?
,,Aha, u pravu si,” Majk promrmlja, tako obeshrabren da sam skoro osetio sažaljenje prema njemu.
Skoro.

Spustio je pogled sa devojke, isključujući moj pogled na njeno lice kroz njegove misli.
Nisam nameravao da to tolerišem.
Okrenuo sam se da sam pročitam njeno lice, prvi put za više od mesec dana. Bilo je oštro olakšanje ponovo sebi to dozvoliti, kao udah vazduha u ljudska pluća koja dugo nisu udisala.
Oči su joj bile zatvorene, a ruke pritisnute na obe strane njenog lica. Povremeno je zavrtela glavom tako lagano, kao da je pokušavala da otera neku misao iz svojih misli.
Frustrirajuće. Fascinantno.

Glas gospodina Banera ju je izvukao iz svog sanjarenja i oči joj se polako otvoriše. Momentalno me je pogledala, možda osećajući da zurim. Zurila je u moje oči sa istim zbunjenim izrazom koji me je toliko dugo proganjao.
Nisam osetio kajanje ili krivicu ili bes u toj sekundi. Znao sam da će ponovo doći, i to uskoro, ali ovog trenutka bio sam neobično visoko. Kao da sam trijumfovao pre nego izgubio.

Nije skrenula pogled, iako sam zurio sa neumesnim intenzitetom, uzaludno pokušavajući da pročitam njene misli kroz njene tečne braon oči. Bile su pune pitanja, pre nego odgovora.
Mogao sam da vidim odraz svojih očiju i mogao sam da vidim da su crne od zeđi. Prošle su skoro dve nedelje od mog poslednjeg lova; ovo nije bio najbezbedniji dan za moju volju da se raspe. Ali izgleda da je crnina nije plašila. I dalje nije skrenula pogled, i nežna, razarajuće privlačna pink boja poče da boji njenu kožu.
O čemu razmišlja sada?
Skoro da sam postavio pitanje naglas, ali u tom trenutku gospodin Baner prozva moje ime.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:52 pm

Izabrao sam tačan odgovor iz njegove glave, dok sam s olakšanjem gledao u njegovom pravcu.
Usisao sam brzi udah. ,,Krebsov ciklus.”
Zeđ je pržila niz moje grlo – zatežući moje mišiće i ispunjavajući moja usta otrovom – i zatvorio sam oči, pokušavajući da se koncentrišem kroz želju za njenom krvi koja je besnela u meni.

Čudovište je bilo jače nego pre. Čudovište se veselilo. Prigrlilo je ovu dvostruku budućnost koja mu je davala pedeset posto šansi da ima ono za čim je tako pokvareno žudelo.
Treća, nesigurna budućnost, koju sam pokušao da ostvarim snagom volje se raspala – uništena zajedničkom ljubomorom, zbog svega – i bilo je toliko bliže svom cilju.
Kajanje i krivica goreli su kao zeđ, i da sam imao sposobnost da proizvodim suze, one bi ispunile moje oči.
Sta sam to učinio?

Znajući da je bitka već bila izgubljena, izgleda da nije bilo razloga da se opirem onome što sam želeo; okrenuo sam se da ponovo zurim u devojku.
Sakrila se u svojoj kosi, ali mogao sam da vidim kroz procepe u uvojcima da joj je obraz sad bio jarko crven.
Čudovištu se to sviđalo.
Nije ponovo susrela moj pogled, ali nervozno je uvrtala uvojak svoje tamne kose između prstiju. Njeni osetljivi prsti, njeni krhki zglobovi – bili su tako lomljivi, izgledajući celom svetu kao da bi samo moj dah mogao da ih zdrobi.

Ne, ne, ne. Nisam mogao da učinim ovo. Bila je previše lomljiva, previše dobra, previše vredna da zasluži ovu sudbinu. Nisam mogao da dopustim da se moj život sudari sa njenim, da ga uništi.
Ali takođe nisam mogao da je se klonim. Alis je bila u pravu u vezi toga.
Čudoviste u meni je siktalo sa frustracijom, dok sam se kolebao, prvo se naginjući ka prvom, onda ka drugom načinu.

Moj kratki čas s njom je prošao prebrzo, dok sam se dvoumio između tvrdog i grubog. Zvono je zazvonilo i počela je da sakuplja svoje stvari ne gledajući me. To me je razočaralo, ali teško da sam mogao da očekujem drugačije. Način na koji sam se ponašao prema njoj posle nezgode bio je neoprostiv.

,,Bela?” rekao sam, nesposoban da se zaustavim.Moja snaga volje je već ležala raskomadana.
Oklevala je pre nego što me je pogledala; kada se okrenula izraz joj je bio odbramben, nepoverljiv.
Podsetio sam sebe da je imala svako pravo da mi ne veruje. Da bi i trebalo.
Čekala je da nastavim, ali ja sam samo zurio u nju, čitajući joj lice.
Udisao sam pune udahe vazduha u redovnim vremenskim intervalima, boreći se protiv svoje zeđi.
,,Šta je?” konačno je rekla. ,,Da li opet pričaš sa mnom?” Bilo je trunke ljutnje u njenom tonu koja je bila, poput njenog besa, draga. Učinila je da poželim da se nasmešim.
Nisam bio siguran kako da odgovorim na njeno pitanje. Da li sam pričao s njom u tom smislu na koji je mislila?
Ne. Ne ako sam mogao da pomognem. Pokučaću da pomognem.
,,Ne, zapravo ne,” rekao sam joj.
Zatvorila je svoje oči, sto me je frustriralo. To je isključilo moj najbolji prilaz njenim osećanjima. Udahnula je dug, lagan udah ne otvarajući oči. Vilica joj je bila zaklopljena.
Još uvek zatvorenih očiju, progovorila je. Ovo sigurno nije bio normalan način za ljudsko biće da razgovara. Zašto je to radila?

,,Pa šta onda hoćeš, Edvarde?”
Zvuk mog imena na njenim usnama uradio je čudnu stvar mom telu. Da sam imao otkucaje srca, ubrzali bi se.
Ali kako da joj odgovorim?
Istinom, odlučio sam. Biću što iskreniji mogu s njom, od sada pa na dalje. Nisam želeo da zaslužim njeno nepoverenje, čak i ako je zasluživanje njenog poverenja bilo nemoguće.

,,Žao mi je,” rekao sam joj. To je bila istina više nego što će ona ikad saznati. Nažalost, mogao sam da se bezbedno izvinim samo za beznačajno. ,,Veoma sam neljubazan, znam. Ali ovako je bolje, zaista.”
Bilo bi bolje za nju kad bih mogao da nastavim tako, da budem neljubazan. Da li sam mogao?
Njene oči se otvoriše, izraza još uvek opreznog.
,,Ne znam na šta misliš.”
Pokušao sam da pružim što više upozorenja sam mogao kroz nju. ,,Bolje je da nismo prijatelji.” Sigurno, toliko je mogla da shvati. Bila je bistra devojka. ,,Veruj mi.”

Oči joj se suziše i setio sam se da sam joj te reči rekao i pre- malo pre kršenja obećanja. Uzdrhtao sam kad je sklopila vilicu – jasno je da se i ona setila.
,,Šteta što to nisi ranije shvatio,” rekla je besno. ,,Mogao si da poštediš sebe tog silnog žaljenja.”
Zurio sam u nju u šoku. Šta je ona znala o mom žaljenju?
,,Žaljenja? Žaljenja zbog čega?” upitao sam.
,,Zbog toga što nisi pustio da me onaj glupi karavan jednostavno zgnječi.” oštro odgovori.
Zaledio sam se, ošamućen.

Kako je mogla to da misli? Spasavanje njenog života je bila jedina prihvatljiva stvar koju sam uradio od kada sam je upoznao. Jedina stvar koje se nisam stideo. Jedna i jedina stvar zbog koje mi je uopšte i drago što postojim. Borio sam se da je ostavim u životu od trenutka kada sam osetio njen miris. Kako može da misli to o meni? Kako se usuđuje da stavlja u pitanje moje jedino dobro delo u svom ovom haosu?
,,Misliš da žalim što sam ti spasao život?”
,,Znam da žališ,” uzvratila je.
Njena procena mojih namera ostavila me je da kiptim od besa. ,,Ništa ti ne znaš.”

Kako su zbunjujuće i nerazumljive bile radnje njenog uma! Mora da nije razmišljala kao druga ljudska bića. To mora biti objašnjenje za njenu mentalnu tišinu. Bila je potpuno drugačija.
Naglo je skrenula pogled, ponovo sastavljajući zube. Obrazi su joj bili rumeni, ovog puta od besa. Skupila je svoje knjige na gomilu, uzela ih u naručje i odmarširala ka vratima, ne susrećući moj pogled koji zuri.
Čak i iznerviran kakav sam bio, bilo je nemoguće ne smatrati njen bes pomalo zabavnim.

Hodala je ukočeno, ne gledajući kuda ide i njeno stopalo se zakačilo za dovratak. Saplela se i ispustila knjige na zemlju. Umesto da se sagne i pokupi ih, stajala je rigidno uspravno, čak i ne gledajući dole, kao da nije bila sigurna da su knjige vredne spasa.
Borio sam se da se ne nasmejem.
Nije bilo nikog da me gleda; dojurio sam do nje i složio njene knjige pre nego što je uopšte i pogledala dole.
Napola se sagnula, videla me, a potom se zaledila. Dodao sam joj knjige, uveravajući se da moja ledena koža nijednom ne dotiče njenu.

,,Hvala,” rekla je hladnim, oštrim glasom.
Njen ton je povratio moju iritaciju.
,,Nema na čemu,” rekao sam isto tako hladno.
Uspravila se i otišla na svoj sledeći čas.
Gledao sam sve dok više nisam mogao da vidim njenu besnu figuru.

Čas španskog je prošao u izmaglici. Gospođica Gof nikada nije dovodila u pitanje moju rasejanost – znala je da je moj španski bio superioran u odnosu na njen i dala mi je savršenu velikodušnost – ostavljajući me slobodnim da razmišljam.

Dakle, nisam mogao da ignorišem devojku. Toliko je bilo očigledno. Ali da li je to značilo da nisam imao izbora osim da je uništim? To nije mogla biti jedina dostupna budućnost. Morao je biti negi drugi izbor, neka delikatna ravnoteža. Pokušao sam da smislim način…

Nisam obraćao mnogo pažnje na Emeta, sve dok času nije skoro došao kraj. Bio je radoznao – Emet nije bio preterano intuitivan oko promena u tuđim raspoloženjima, ali mogao je da vidi očiglednu promenu u meni. Pitao se šta je to što se desilo i premestilo nepopustljivo mrgođenje s mog lica. Mučio se da definiše promenu i konačno odlučio da sam izgledao kao da sam bio pun nade.
Pun nade? Da li je spolja tako izgledalo?

Razmišljao sam o ideji nadanja dok sam išao ka volvu, pitajući se čemu bi tačno trebalo da se nadam.
Ali nisam mogao da razmišljam dugo. Osetljiv, kakav sam uvek bio, na misli o devojci, zvuk Belinog imena u glavi mojih… mojih rivala, pretpostavljam da sam morao da priznam, zahvatilo je moju pažnju. Erik i Tajler, čuvši – sa velikim zadovoljstvom – za Majkov neuspeh, odlučiše da nešto preduzmu.

Erik je već bio na mestu, naslonjen na njen kamionet, odakle nije mogla da ga izbegne. Tajlerov čas je kasnio sa završavanjem zbog primanja rezultata ispita i on je bio u očajničkoj žurbi da je stigne pre nego što pobegne.
Ovo sam morao da vidim.

,,Sačekaj ostale ovde, važi?” promrmljao sam Emetu.
Sumnjivo me je odmerio, a potom slegnuo ramenima i klimnuo glavom.
Dečko je izgubio razum, pomislio je, zabavljen mojim neobičnim zahtevom.
Video sam Belu kako izlazi iz sale i sačekao sam, tamo gde me neće videti, da prođe. Kako se približavala Erikovoj zasedi, iskoračio sam, podešavajući svoje korake tako da prođem pored u pravom trenutku.

Gledao sam kako joj se telo ukočilo kad je primetila dečka koji je čeka. Ukočila se na tren, a potom opustila i nastavila pravo.

,,Ćao, Erik,” čuo sam kako ga pozdravlja, prijateljskim glasom.
Bio sam iznenadno i neočekivano nestrpljiv. Šta ako joj je ovaj decko nezdrave kože bio nekako drag?
Erik glasno proguta, Adamova jabučica mu se mrdala. ,,Zdravo, Bela.”
Izgledala je nesveno njegove nervoze.
,,Šta ima?” upitala je, otključavajući svoj kamionet i ne gledajući u njegov prestravljen izraz lica.
,,Uh, pa samo sam se pitao… hoćeš li na prolećnu igranku sa mnom?” Glas mu je pukao.
Konačno je podigla pogled. Da li joj je drago ili ne? Erik nije mogao da susretne njen izraz lica, tako da ja nisam mogao da ga vidim u njegovim mislima.
,,Mislila sam da devojke biraju,” rekla je, zvučeći zatečeno.
,,Pa jeste,” bedno se složio.

Ovaj jadan dečko me nije nervirao koliko i Majk Njuton, ali nisam mogao da ga smatram simpatičnim, dok mu Bela nije nežno odgovorila.
,,Hvala ti što si me pitao, ali tog dana ću biti u Sijetlu.”
Već je čuo ovo; I dalje, bilo je razočaravajuće.
,,Oh,” promrmljao je, jedva se usuđujući da podigne pogled do njenog nosa. ,,Možda drugi put.”
,,Naravno,” složila se. Onda se ugrizla za donju usnu, kao da je zažalila što ga je ostavila s nadom. Sviđalo mi se to.

Erik iskorači i ode, krećući se u pogrešnom pravcu od svojih kola, njegova jedina misao bio je beg.
Prošao sam pored nje u tom trenutku i čuo njen uzdah olakšanja. Nasmejao sam se. Okrenula se na zvuk, ali ja sam zurio pravo, pokušavajući da sprečim da mi se usne iskrive od zabavljenosti.

Tajler je bio iza mene, skoro trčeći u žurbi da je stigne pre nego što se odveze. Bio je preduzimljiviji i samopouzdaniji od ostale dvojice; čekao je da pita Belu ovoliko dugo jedino jer je poštovao Majkovu prednost.

Želeo sam da ga vidim kako uspeva da je stigne iz dva razloga. Ako je – kao što sam počeo da sumnjam – sva ova pažnja nervirala Belu, želeo sam da uživam gledajući njenu reakciju. Ali, ako nije bila – ako je Tajlerov poziv bio onaj kom se nadala – onda sam to takođe želeo da znam.
Meni je izgledao je dosadno prosečno i nebitno, ali šta sam ja znao o Belinom ukusu?
Možda je volela prosečne mladice…
Stresao sam se na tu misao. Ja nikad ne bih mogao biti prosečan dečko. Koliko je licemerno od mene bilo što se postavljam za jednog od takmičara za njenu privrženost. Kako bi ikad moglo da je bude briga za nekog ko je bio, po bilo kojoj proceni, čudovište?

Bila je previše dobra za čudovište.

Trebalo je da je pustim da pobegne, ali me je moja neoprostiva radoznalost sprečila da uradim pravu stvar. Ponovo. Ali šta ako Tajler propusti svoju šansu sada, i samo je pozove posle, kad necu imati način da saznam ishod? Isparkirao sam svoj volvo na usku stazicu, blokirajući njen izlaz.
Emet i ostali su bili na svom putu, ali on im je objasnio moje čudno ponašanje, tako da su hodali veoma sporo, posmatrajući me, pokušavajući da otkriju šta sam to radio.

Gledao sam devojku u svom retrovizoru. Besno je gledala u zadnji deo mojih kola, ne susrećući moj pogled, izgledajući kao da je želela da vozi tenk umesto zarđalog ševroleta. Tajler je požurio u svoja kola i došao u red iza nje, zahvalan na mom neobjašnjivom ponašanju. Mahao joj je, pokušavajući da zadobije njenu pažnju, ali nije ga primetila. Pričekao je trenutak, a potom napustio svoj auto i dotumarao do njenog suvozačkog prozora. Pokucao je na staklo.

Poskočila je, a potom zbunjeno zurila u njega. Nakon sekunde, ručno je spustila prozor, izgledalo je da ima problem s tim.

,,Izvini, Tajlere,” rekla je iznerviranim glasom. ,,Zaglavljena sam iza Kalena.”
Rekla je moje ima grubim glasom – i dalje je bila besna na mene.
,,Oh, znam,” Tajler reče, neodvraćen njenim raspoloženjem. ,,Samo sam hteo da te pitam nešto dok smo zarobljeni ovde.”
Široko se cerio.
Bio sam zahvalan na načinu na koji je prebledela zbog njegovog očiglednog pokušaja.
,,Hoćeš li me pozvati na prolećnu igranku?” pitao je, sa ni tragom poraza u svom glasu.
,,Neću biti u gradu, Tajlere,” rekla mu je, dok je iznerviranost i dalje plamtela u njenom glasu.
,,Aha, Majk je to rekao.”
,,Zašto onda – ?” krenula je da pita.
Slegnuo je ramenima. ,,Nadao sam se da si ga samo elegantno odbijala.”
Njene oči zasijaše, a potom se ohladiše. ,,Žao mi je, Tajlere,” rekla je, uopšte ne zvučeči kao da joj je žao. ,,Zaista ću biti van grada.”
Prihvatio je taj izgovor, ne dotaknutog samopouzdanja. ,,U redu je. I dalje imamo maturu.” Otišao je natrag do svojih kola.

Bio sam u pravu što sam čekao na ovo.
Zgroženi izraz njenog lica nije imao cenu. Rekao mi je ono što ne bi tako očajnicki trebalo da želim da znam – da ona nije gajila osećanja ni za jednog od ovih ljudskih muškaraca koji su želeli da je osvoje.
Takođe, njen izraz lica je verovatno bio najsmešnija stvar koju sam ikad video.
Moja porodica je tada stigla, zbunjena činjenicom da sam se, za promenu, tresao od smeha, umesto da se ubilački mrštim na svakog u vidnom polju.

Šta je toliko smešno? Emet je želeo da zna.
Samo sam zavrteo glavom dok sam se takođe zatresao od novog smeha dok je Bela besno pokrenula svoj bučni motor. Izgledala je kao da ponovo priželjkuje tenk.
,,Idemo!” Rozali nestrpljivo siknu. ,,Prestani da budeš idiot. Ako možeš.”
Njene reči me nisu iznervirale – bio sam previše zabavljen. Ali uradio sam kako je tražila.
Niko mi se nije obratio na putu do kuće. Nastavio sam da se kikoćem s vremena na vreme, razmišljajući o Belinom licu.

Kada sam skrenuo na put – ubrzavajući sada, kad nije bilo svedoka – Alis je pokvarila moje raspoloženje.
,,Pa mogu li sada da pričam sa Belom?” iznenada je upitala, ne razmatrajući prvo reči, tako da mi nije dala upozorenje.
,,Ne,” prasnuo sam.
,,Nije fer! Šta čekam?”
,,Još uvek ništa nisam odlučio, Alis.”
,,Kako god, Edvarde.”
U njenoj glavi, Beline dve sudbine su ponovo bile jasne.
,,U čemu je poenta da je upoznaš?” promrmljao sam, odjednom mrzovoljan. ,,Ako ću je jednostavno ubiti?”
Alis je oklevala na sekund. ,,Imaš poentu,” priznala je.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 3:53 pm

Poslednji put sam skrenuo, brzinom od devedeset milja na sat, a onda zaškripeo do zaustavljanja na inč od zadnjeg zida garaze.
,,Uživaj u svom trčanju,” Rozali reče samozadovoljno, dok sam izlazio iz kola.
Ali nisam išao da trčim danas. Umesto toga, otišao sam u lov.
Ostali su trebali da love sutra, ali nisam sad sebi mogao da priuštim da budem zedan. Preterao sam, pijući više nego što je bilo potrebno, nalivajući se ponovo – mala grupa losova i jedan crni medved, na kog sam bio srećan da naletim u ovako rano doba godine. Bio sam toliko pun da mi je bilo nelagodno. Zašto to nije moglo biti dovoljno? Zašto je njen miris morao biti toliko jači od bilo čega drugog?

Lovio sam kako bi se pripremio za sledeći dan, ali, kad više nisam mogao da lovim i kada su falili sati da sunce izađe, shvatio sam da sledeći dan nije dovoljno uskoro.

Ponovo me je oblio hladan znoj kad sam shvatio da sam pošao da nađem devojku.
Raspravljao sam se sa samim sobom na putu do Forksa i moja manje plemenita strana je dobila raspravu, pa sam nastavio sa svojim neopravdanim planom.
Čudovište je bilo neumorno, ali dobro napojeno. Znao sam da ću moći da se držim na bezbednoj distanci od devojke.
Samo sam želeo da znam gde je.
Samo sam želeo da joj vidim lice.

Prošla je ponoć i Belina kuća je bila mirna i tiha. Njen kamionet je bio parkiran uz ivičnjak, a policijska kola njenog oca su bila uz put.
Nije bilo svesnih misli nigde u komšiluku. Na trenutak sam posmatrao kuću iz tame šume koja je ivici na istoku. Ulazna vrata će verovatno biti zaključana – to nije bio problem, osim toga što nisam hteo da ostavim polomljena vrata iza sebe kao dokaz. Odlučio sam da prvo probam prozor na gornjem spratu. Ne bi se mnogi ljudi zamarali instaliranjem katanca tamo.

Pretrčao sam otvoreno dvoriste i došao do kuće za pola sekunde. Dok sam visio sa nadstrešnice prozora na jednoj ruci, pogledao sam kroz staklo i dah mi se zaustavio.
Bila je to njena soba. Mogao sam da je vidim na jednom malom krevetu, njeni pokrivači su bili na podu, a njeni čarsavi uvijeni oko njenih nogu.
Dok sam gledao, umorno se okrenula i prebacila jednu ruku preko glave. Nije bučno spavala, barem ne večeras. Da li je osetila opasnost pored sebe?

Bio sam odbijen samim sobom dok sam je gledao kako se ponovo prevrće.
Kako sam ja bio ikako bolji od nekog bolesnog, špijunirajuceg idiota? Nisam bio nimalo bolji. Bio sam mnogo, mnogo gori.

Opustio sam svoje prste, dok sam se spremao da se pustim. Ali prvo sam dopustio sebi jedan dug pogled u njeno lice.
Nije bilo mirno. Male bore su bile između njenih obrva, uglovi njenih usana su bili spušteni. Njene usne zadrhtaše, a onda se razdvojiše.

,,U redu, mama,” promrmljala je.
Bela je pričala u snu.
Radoznalost buknu, nadjačavajući samo-odvratnost. Iskušenje koje su mi zadavale te nezastićene, nesvesne, izgovorene misli bilo je neverovatno frustrirajuće.
Pokušao sam da otvorim prozor i nije bio zaključan, iako se zaglavio zbog dugog neotvaranja.
Polako sam ga otvarao, grčeći se sa svakim bledim režanjem metalnog rama. Moraću da nađem neko ulje za sledeći put…
Sledeći put? Zavrteo sam glavom, ponovo zgađen.

Tiho sam se provukao kroz polu-otvoren prozor.
Soba joj je bila mala – nesređena, ali ne i nečista. Pored njenog kreveta su bile knjige na gomili, poleđina okrenutih ka meni, i razbacanih diskova pored njenog neskupog CD plejera – na vrhu je bila samo jedna kutija za nakit. Mnoštvo papira je okruživalo kompjuter koji je izgledao kao da je pripadao muzeju zastarele tehnologije. Cipele su bile na drvenom podu.

Veoma jako sam želeo da odem i pročitam naslove njenih knjiga i diskova, ali obećao sam sebi da ću se držati podalje; umesto toga sam otišao da sedim u staroj stolici za ljuljanje u dalekom uglu sobe.
Da li sam nekada stvarno smatrao da devojka prosečno izgleda? Pomislio sam na taj prvi dan i na odvratnost prema momcima koji su momentalno bili zaitrigirani njom. Ali kad se sada setim njenog lica u njihovim mislima, ne mogu da shvatim zašto je nisam odmah smatrao lepom. Činilo se kao očigledna stvar.

Upravo sada – sa svojom tamnom kosom rasutom oko svog bledog lica, noseći otrcanu majicu punu rupa i trenerku, crta lica opuštenih u besvesnosti, lagano radvojenih usana – oduzela mi je dah
Ili bi ga oduzela, pomislio sam krivo, da sam disao.
Nije progovarala. Možda joj se san završio.
Zurio sam u njeno lice i pokušavao da smislim neki način da budućnost učinim podnošljivom.

Nije bilo podnošljivo da je povredim. Da li je moj jedini izbor bio da je ponovo napustim?
Ostali sada nisu mogli da se raspravljaju sa mnom. Neće biti sumnji, ništa što bi vratilo nečije misli nazad na nezgodu.
Kolebao sam se kao ovog popodneva i ništa se nije činilo moguće.
Nisam mogao da se nadam da budem suparnik ljudskim momcima, bilo da su joj ti specifični momci bili dragi ili ne. Ja sam bio čudovište. Kako bi ona ikada mogla da me vidi kao nešto drugo? Kad bi znala istinu o meni, to bi je preplašilo i odbilo. Poput žrtve u horor filmu, pobegla bi, vrišteći u hororu.

Setio sam se njenog prvog dana na biologiji.. i znao da je to tačna reakcija kakvu bi imala.
Bilo je licemerno od mene da mislim da bi ona, da sam je ja pozvao da ide na tu glupu igranku, otkazala svoje žurno smišljene planove i pristala da ide sa mnom.
Nisam ja bio taj kome je bilo suđeno da mu kaže da. To je bio neko drugi, neko ljudski i topao. I ja čak nisam mogao da dozvolim sebi – jednog dana, kad to da bude izgovoreno – da ga lovim i ubijem, jer ga je ona zasluživala, ko god on bio. Zasluživala je sreću i ljubav sa bilo kim koga izabere.
Dugovao sam joj da sada uradim pravu stvar; nisam više mogao da se pretvaram da sam samo ja u opasnosti jer volim ovu devojku.

Posle svega, stvarno ne bi bilo bitno ako bi otišao, jer Bela nikada ne bi mogla da me vidi na način na koji ja želim. Nikad me neće videti kao nekog vrednog ljubavi.
Nikad.
Može li se mrtvo, zamrznuto srce slomiti? Osećao sam da bi moje moglo.
,,Edvarde,” Bela reče.
Zaledio sam se, zureći u njene neotvorene oči.
Da li se probudila, uhvatila me ovde? Izgledala je zaspalo, ali joj je glas bio tako jasan…
Tiho je uzdahnula, a onda se ponovo umorno pomeri, okrećući se na stranu – i dalje spavajući i sanjajući.

,,Edvarde,” nežno je promrmljala.
Sanjala me je.
Moze li mrtvo, zaleđeno srce ponovo da zakuca? Osećao sam da se moje spremalo.

,,Ostani,” uzdahnula je. ,,Ne idi. Molim te… ne idi.”
Sanjala me je, a čak nisam bio ni noćna mora. Želela je da ostanem s njom, tamo u njenom snu.

Mučio sam se da pronađem prave reči kako bih imenovao osećanja koja su protekla kroz mene, ali nisam imao dovoljno snažne reči da ih poduprem. Dug trenutak sam se davio u njima.
Kada sam se pribrao, više nisam bio isti čovek kakav sam bio pre.
Moj život je bio beskrajna, nepromenjiva ponoć. Mora, neosporno, uvek biti ponoć za mene. Pa kako je onda moguće da moje sunce izlazi sada, u sred moje ponoći?
Za vreme od kada sam pretvoren u vampira, od kada sam zamenio svoju dušu i svoju smrtnost za besmrtnost u pekućem bolu transformacije, bio sam zaista zamrznut. Moje telo se pretvorilo u nešto više nalik na kamen nego na telo, trajno i nepromenjivo. Ja sam, takođe, bio zaleđen – moj karakter, stvari koje volim i koje ne volim, moja raspoloženja i želje; svi su bili zamrznuti na mestu.
Isto je bilo i za ostale. Svi smo bili zamrznuti. Živi kamen.

Kada je za jednog od nas nailazila promena, bila je to retka i trajna stvar. Video sam kad se desila Karlajlu, a onda jednu deceniju kasnije Rozali. Ljubav ih je promenila na večan način, način koji nikad nije bledeo. Više od osamdeset godina je prošlo od kada je Karlajl pronašao Esme, a i dalje je gledao u nju očima prve ljubavi. Uvek će biti tako za njih.

Tako će uvek biti i za mene, takođe. Uvek ću voleti ovu krhku ljudsku devojku, ostatak mog bezgraničnog postanka.

Posmatrao sam njeno besvesno lice, osećajuci kako se ova ljubav prema njoj smešta u svaki delić mog kamenog tela.
Sada je spavala mirnije, sa blagim osmehom na usnama.
Uvek ću je gledati, počeo sam da shvatam.
Voleo sam je, tako da cu pokušati da budem dovoljno jak da je napustim. Znao sam da sada nisam bio toliko jak. Radiću na tome. Ali možda sam bio dovoljno snažan da preokrenem budućnost.

Alis je videla samo dve mogućnosti za Belu, i sada sam ih obe razumeo.
To što je volim me neće sprečiti da je ubijem ako sebi dopustim greške.
Ali nisam mogao da osetim čudovište sada, nisam ga mogao naći nigde u sebi. Možda ga je ljubav zauvek ućutkala. Kad bih je sada ubio, to ne bi bilo namerno, već samo užasna nezgoda.

Moraću da budem prekomerno pažljiv. Nikada, baš nikada, neću moći da dopustim sebi da ne budem. Moraću da kontrolišem svaki svoj dah. Uvek cu morati da održavam opreznu distancu.
Neću praviti greške.
Konačno sam razumeo drugu budućnost. Ranije sam bio zbunjen tom vizijom – šta bi se to moglo dogoditi što bi prouzrokovalo da Bela postane zatocenik ovom besmrtnom polu-životu?

Sad - razoren žudnjom za devojkom – mogao sam da razumem kako bi mozda, u neoprostivoj sebičnosti, zamolio svog oca za tu uslugu. Da ga pitam da oduzme njen život i njenu dušu, kako bih mogao da je zauvek zadržim.
Zasluživala je bolje.

Ali video sam još jednu budućnost, još jednu tanku žicu kojom bih možda mogao da idem, ako bih mogao da održavam ravnotežu.
Da li sam to mogao? Da budem sa njom i da je ostavim ljudskim bićem?
Oprezno sam udahnuo, pa onda još jednom, puštajući da njen miris kola kroz mene kao vatra. Soba je bila puna njenog parfema; njen prijatan miris ležao je na svakoj površini. Moja glava je plivala u njemu, ali borio sam se protiv vrtoglavice. Moraću da se naviknem na ovo, ako sam nameravao da započnem bilo kakvu vrstu veze sa njom. Još jednom sam udahnuo, plameni udah.
Gledao sam je kako spava, sve do izlaska sunca iza istočnih oblaka, planirao i disao.

Stigao sam kući upravo onda kad su ostali otišli u školu. Brzo sam se presvukao, izbegavajući Esmine ispitujuće oči. Videla je grozničav sjaj na mom licu i osetila je i brigu i olakšanje.
Moja duga potištenost ju je bolela i bilo joj je drago što se izgleda završila.

Otrčao sam u školu, stižući par sekundi kasnije od ostalih. Nisu se okrenuli, iako je barem Alis sigurno znala da sam stajao ovde, u gustom drveću koje je graničilo trotoar. Sačekao sam dok niko nije gledao, a onda neprimetno izašao iz šume na parking pun automobile.

Čuo sam Belin kamionet kako brunda iza ugla i zaustavio sam se iza suburbana, odakle sam mogao da gledam, a da ne budem viđen.
Dovezla se na parking, besno zureći u moj volvo dug trenutak pre nego što se parkirala na jedno od najudaljenijih mesta, namrgođenog lica.
Bilo je čudno setiti se da je verovatno još uvek bila ljuta na mene, i to sa dobrim razlogom.

Želeo sam da se nasmejem sam sebi – ili da šutnem samog sebe. Sva moja planiranja su bila potpuno besmislena, ako i njoj nije bilo stalo do mene, zar ne? Njen san je mogao biti o nečemu potpuno besmislenom. Bio sam tolika arogantna budala.

Pa, bilo je mnogo bolje za nju ako joj nije bilo stalo do mene. To me neće sprečiti da je uhodim, ali daću joj upozorenje dok to budem radio. Dugovao sam joj to.
Tiho sam pošao napred, pitajući se koji je najbolji način da joj se približim.
Ona je to učinila lakim. Ključ od njenog kamioneta joj je isklizeo niz prste dok je izlazila i upao u duboku baru.
Sagnula se dole, ali ja sam do njega došao prvi, nalazeći ga pre nego što je morala da stavi svoje prste u hladnu vodu.
Naslonio sam se na njen kamionet dok je zurila, a potom se uspravila.

,,Kako ti to uspeva?” pitala je.
Da, još uvek je bila besna.
Ponudio sam joj kljuc. ,,Šta to?
Ispružila je ruku i ja sam ispustio ključ u njen dlan. Duboko sam udahnuo, udišući njen miris.
,,Da se pojaviš iz vedra neba,” razjasnila je.
,,Bela, nisam ja kriv sto ti imas izuzetno slabu moć zapažanja.” Reči su bile neozbiljne, skoro šala. Da li je bilo ičega što nije videla?

Da li je čula kako se moj glas obavio oko njenog imena kao da ga miluje?
Besno me je gledala, ne ceneći moj humor. Njeni otkucaji srca se ubrzaše – zbog besa? Zbog straha? Nakon trenutka, spustila je pogled.
,,Čemu onaj zastoj sinoć?” pitala je, ne susrećući moj pogled. ,,Mislila sam da bi trebalo da se praviš da ne postojim, a ne da me nerviraš do smrti.”
I dalje veoma besna. Trebaće truda da izgladim stvari s njom. Setio sam se svoje odluke da budem iskren s njom…

,,To je bilo radi Tajlera, ne radi mene, Morao sam da mu pružim priliku.” A onda sam se nasmejao. Nisam to mogao da sprečim kad sam pomislio na njen jučerašnji izraz lica.

,,Ti ‘ izustila je, a onda stala, izgleda previše besna da bi dovršila.
Tu je bio – isti izraz. Ugušio sam još jedan nalet smeha. Već je bila dovoljno ljuta.
,,I ne pravim se da ne postojiš,” dovršio sam. Bilo je dobro održavati stvari neobaveznim, zadirkujućim. Neće razumeti ako joj dopustim da vidi kako sam se stvarno osećao. Preplašio bih je. Morao sam da kontrolišem svoja osećanja, da održavam stvari opuštenim…
,,Znači, pokušavaš da me iznerviraš do smrti? Budući da Tajlerov karavan nije odradio posao?”
Brzi blesak besa je proleteo kroz mene. Zar je stvarno mogla da veruje u to?
Bilo je iracionalno od mene da budem tako osuđujući – ona nije znala za transformaciju koja se dogodila tokom noći. Ali svejedno sam bio besan.

,,Bela, pričaš besmislice,” prasnuo sam.
Lice joj se zarumenelo i okrenula mi je leđa. Počela je da odlazi.
Kajanje. Nisam imao pravo da budem besan.
,,Čekaj,” zamolio sam.
Nije se zaustavila, pa sam je pratio.
,,Izvinjavam se, to je bilo nepristojno. Ne kažem da nije tačno” – bilo je apsurdno zamišljati da je želim povređenu na bilo koji način - ,,ali svejedno je bilo nepristojno što sam to rekao.”
,,Zašto me ne ostaviš na miru?”
Veruj mi, želeo sam da kažem. Pokušao sam.
Oh, i takođe, bedno sam zaljubljen u tebe.
Opušteno.

,,Hteo sam da te pitam nešto, ali si me skrenula sa teme.” Tek sad mi je pao na pamet pravac akcije i nasmejao sam se.
,,Da li ti imas poremećaj podeljene ličnosti?”pitala je.
Mora da je tako izgledalo. Moje raspoloženje je bilo eksplozivno, toliko novih emocija proticalo je kroz mene.
,,Ponovo to radiš,” utvrdio sam.
Uzdahnula je. ,,Dobro onda. Šta hoćeš da pitaš?”
,,Pitao sam se da li bi možda, one druge subote…” gledao sam kako šok preleće preko njenog lica i ponovo se nasmejao. ,,Znaš, na dan prolećne igranke – “
Presekla me je, konačno susrećući moj pogled opet. ,,Da li ti to pokušavaš da budeš duhovit?”
Da. ,,Hoćeš li mi dopustiti da završim?”
Čekala je u tišini, gornjih zuba zarivenih u donju usnu.

Taj pogled me je na sekundu odvratio. Čudne, nepoznate reakcije su se zakomešale duboko u mom zaboravljenom, ljudskom srcu. Pokušao sam da ih rastresem kako bih mogao da igram svoju ulogu.
,,Čuo sam kako govoriš da moraš u Sijetl tog dana i pitao sam se da li ti treba prevoz?” ponudio sam. Shvatio sam da, bolje nego da je samo ispitujem o njenim planovima, mogao bih da ih podelim.

Belo je zurila u mene. ,,Šta?”
,,Da li želiš prevoz do Sijetla?” Sam u kolima s njom – moje grlo je gorelo na pomisao toga. Duboko sam udahnuo. Navikni se na to.
,,Sa kim?” pitala je, očiju ponovo krupnih i zbunjenih.
,,Sa mnom, očigledno,” polako sam rekao.
,,Zašto?“
Da li stvarno bio toliki šok što sam želeo njeno društvo? Mora da je dodala najgore moguće značenje mom prethodnom ponašanju.
,,Pa,“ rekao sam sto sam ležernije mogao, ,,Planirao sam da idem u Sijetl u sledećih nekoliko nedelja, a, da budem iskren, nisam siguran da tvoj kamionet može to da podnese.“ Bilo je bezbednije da je zadirkujem nego da dopustim sebi da budem ozbiljan.
,,Moj kamionet radi sasvim dobro, hvala ti na brizi,“ rekla je istim, iznenađenim glasom. Ponovo je počela da odlazi. Održavao sam korak s njom.
Nije zapravo rekla ne, tako da sam igrao na tu prednost.

Hoće li reći ne? Šta ću uraditi ako kaže?
,,Ali može li tvoj kamionet da stigne tamo s jednim rezervoarom?“
,,Ne vidim zašto se to tebe tiče,“ zarežala je.
To i dalje nije bilo ne. Srce joj je ponovo brže zakucalo, dah joj se ubrzao.
,,Nepotrebno trošenje ograničenih resursa se tiče svakoga.“
,,Iskreno, Edvarde, ne mogu da te pratim. Mislila sam da ne želiš da budeš moj prijatelj.“
Drhtaj je prošao kroz mene kada je izgovorila moje ime.
Kako da održavam stvari opuštenim, a da u isto vreme budem iskren? Pa, bilo je važnije biti iskren. Posebno kod ove stvari.

,,Rekao sam da bi bilo bolje da nismo prijatelji, a ne da to ne želim.“
Oh, hvala, sad si mi sve razjasnio,“ rekla je sarkastično.
Zaustavila se, ispod ivice krova kafeterije, i ponovo susrela moj pogled. Otkucaji srca joj se ubrzaše. Da li se plašila?
Pažljivo sam izabrao reči. Ne, nisam mogao da je ostavim, ali možda će ona biti dovoljno pametna da ostavi mene, pre nego što bude bilo prekasno.

,,Bilo bi ti… razboritije da ne budeš moj prijatelj.” Zureći u istopljenu čokoladnu dubinu njenih očiju, izgubio sam kontrolu nad opuštenim. ,,Ali umoran sam od nastojanja da se držim podalje od tebe, Bela.” Ove reči su gorele sa previše žestine.
Disanje joj je zaustavilo, i bio je potreban sekund da ponovo započne, što me je zabrinulo. Koliko sam je preplašio? Pa, saznaću.

,,Hoćeš li ići u Sijetl sa mnom?” pitao sam, da raščistim stvari.
Klimnula je glavom, a srce joj glasno zalupa.
Da. Meni je rekla da.
A onda me je svesnost porazila. Koliko će je ovo koštati?
,,Stvarno bi trebalo da se držiš podalje od mene,” upozorio sam je. Da li me je čula? Da li će pobeći od budućnosti koju sam imao za nju? Zar nisam mogao ništa da uradim da je spasem od sebe?
Opušteno, viknuo sam na sebe. ,,Vidimo se na času.”
Morao sam da se koncentrišem da ne bih potrčao dok sam lebdeo.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:26 pm

6. Krvna grupa

Pratio sam je celog dana kroz oči drugih ljudi, jedva svestan svog sopstvenog okruženja.
Ne kroz oči Majka Njutona, jer nisam mogao da izdržim još njegovih uvredljivih fantazija, i ne kroz oči Džesike Stenli, jer me je njena srdžba prema devojci činila besnim na način koji nije bio siguran za nevažnu devojku. Anđela Veber je bila dobar izbor kada su joj oči bile dostupne; bila je ljubazna – misli su joj bile mirne. A onda, ponekad, oči nastavnika su bile one koje su pružale najbolji pogled.

Bio sam iznenađen, dok sam je gledao kako se čitav dan sapliće – spotiče na pukotine na putu, zalutale knjige, i, najčešce od svega, svoja sopstvena stopala – što su je ljudi pomoću kojih sam je držao na oku smatrali smotanom.
Razmotrio sam to. Bilo je tačno da je često imala problema da uspravno stoji. Setio sam se njenog spoticanja o sto, onog prvog dana, klizanja po ledu pre nezgode, padanja preko dovratka juče… Kako čudno, bili su u pravu. Ona je bila smotana.

Nisam znao zašto mi je ovo bilo toliko smešno, ali glasno sam se nasmejao kad sam izlazio sa časa američke istorije i išao ka engleskom, a neki ljudi su me prostrelili čudnim pogledima. Kako da nikad ranije nisam ovo primetio? Možda zato što je bilo nečeg gracioznog u njenoj nepomičnosti, u načinu na koji je držala glavu, u luku njenog vrata…

Sada nije bilo ničega gracioznog kod nje. Gospodin Varner je gledao kad je zapela vrhom svoje čizme na tepih i teatralno upala u svoju stolicu.
Ponovo sam se nasmejao. Vreme je proticalo neverovatno sporo dok sam čekao na šansu da je vidim svojim sopstvenim očima. Konačno, zvono je zazvonilo. Brzo sam otkoračao do kafeterije da osiguram svoj položaj. Bio sam jedan od prvih tamo. Izabrao sam sto koji je obično bio slobodan i bilo je sigurno da će ostati slobodan dok ja sedim za njim.

Kada je moja porodica ušla i videla me kako sedim sam na novom mestu, nisu bili iznenađeni. Mora da ih je Alis upozorila.
Rozali je prošla pored mene, a da me nije ni pogledala.
Idiot.
Rozali i ja nikad nismo imali jednostavnan odnos – uvredio sam je prvi put kad me je čula da govorim i od tada je zakomplikovano – ali izgledalo je kao da je još i više neraspoložena nego proteklih par dana. Uzdahnuo sam. Rozali je činila da se sve vrti oko nje same.

Džasper mi je uputio polu-osmeh dok je prolazio pored.
Srećno, pomislio je sumnjivo.
Emet je prevrnuo očima i zavrteo glavom.
Izgubio je razum, jadno dete.
Alisino lice je bilo ozareno, dok su joj se zubi prejako caklili.
Mogu li sad da pričam sa Belom??
,,Drži se podalje,” rekao sam ispod daha.
Njeno lice se natmuri, a onda opet ozari.
Dobro. Budi tvrdoglav. Samo je pitanje vremena.
Ponovo sam uzdahnuo.
Ne zaboravi na današnju laboratorijsku vežbu, podsetila me je.
Klimnuo sam glavom. Ne, nisam to zaboravio.

Dok sam čekao da Bela dođe, pratio sam je kroz oči jednog učenika, koji je išao iza Džesike do kafeterije. Džesika je brbljala o nadolazećoj igranki, ali Bela nije rekla ništa u odgovor na to. Ne da joj je Džesika davala šansu.

U trenutku kad je Bela ušla u kafeteriju, oči joj blesnuše ka mestu gde smo moja porodica i ja sedeli. Zurila je na trenutak, a onda joj se čelo naboralo a pogled spustio. Nije me primetila ovde.
Izgledala je tako… tužno. Osetio sam moćan nagon da ustanem i stanem do nje, da je nekako utešim, samo što nisam znao šta bi je utešilo. Nisam imao pojma zbog čega je tako izgledala. Džesika je nastavila da razglaba o igranci. Da li je Bela bila toliko tužna jer će je propustiti? Nije izgledalo kao da je tako…
Ali to bi moglo biti popravljeno, ako je to želela.

Kupila je piće za ručak i ništa više. Da li je to bilo u redu? Nije li joj trebalo više ishrane od toga? Nikad ranije nisam obraćao mnogo pažnje na ljudsku dijetu.
Ljudi su bili ekstremno krhki. Bilo je million različitih stvari o kojima je trebalo brinuti…

,,Edvard Kalen ponovo zuri u tebe,” čuo sam Džesiku kako kaže. ,Pitam se zašto danas sedi sam?”
Bio sam zahvalan Džesiki – iako je sada bila još ogorčenija – jer se Belina glava podigla i njene oči su tražile dok nisu susrele moje.
Sada nije bilo trunke tuge na njenom licu. Dopustio sam sebi da se nadam da je bila tužna jer je mislila da sam napustio školu ranije, i ta nada je učinila da se nasmešim.
Pozvao sam je prstom da mi se pridruži. Izgledalo je da se plaši toga da sam ponovo hteo da je začikavam.
Tako da sam namignuo, a njena usta se otvoriše.

,,Jel on to misli na tebe?” Džesika nepristojno upita.
,,Možda mu treba pomoć oko domaćeg iz biologije,” rekla je tihim, nesigurnim glasom. ,,Hm, bolje da odem da vidim šta hoće.”
Ovo je bilo još jedno da.
Dvaput se saplela na putu do mog stola, iako na njenom putu nije bilo ničeg osim savršeno ravnog linoleuma. Ozbiljno, kako sam to ranije propustio? Obraćao sam više pažnje na njene tihe misli, pretpostavljam. Šta sam još propustio?
Budi iskren, budi opušten, pevušio sam sebi.

Zaustavila se iza stolice preko puta mene, oklevajući. Duboko sam udahnuo, ovog puta kroz nos pre nego kroz usta.
Oseti žar, suvo sam pomislio.
,,Zašto danas ne sedneš sa mnom?” pitao sam je.
Izvukla je stolicu i sela, sve vreme zureći u mene. Izgledala je nervozno, ali njeno fizičko prihvatanje je bilo još jedno da.
Čekao sam da progovori.
Potrajalo je trenutak, ali konačno, rekla je, ,,Ovo je drugačije.”
,,Pa…” oklevao sam. ,,Odlučio sam da, kad već idem u pakao, to bar mogu da izvedem valjano.”

Šta me je nateralo da to kažem? Pretpostavljam da je makar bilo iskreno. I možda je čula upozorenje iza mojih reči. Možda će shvatiti da bi trebalo da ustane i da ode što je brže moguće…

Nije ustala. Zurila je u mene, čekajući, kao da nisam dovršio rečenicu.
,,Znaš, nemam pojma na šta misliš,” rekla je kad nisam nastavio.
To je bilo olakšanje. Nasmešio sam se.
,,Znam.”
Bilo je teško ignorisati misli koje su vrištale na mene iza njenih leđa – i ionako sam želeo da promenim temu.
,,Mislim da su tvoji prijatelji besni na mene što sam te ukrao.”
To je nije zabrinulo. ,,Preživeće.”
,,Ipak, možda im te ne vratim.” Nisam čak ni znao da li sam sada pokušavao da budem iskren, ili sam opet samo pokušavao da je začikavam. To što sam bio pored nje je učinilo teškim da napravim smisao od svojih misli.
Bela glasno proguta.
Nasmejao sam se njenom izrazu lica. ,,Izgledaš zabrinuto.” Stvarno ne bi trebalo da bude smešno. I trebalo bi da bude zabrinuta.

,,Ne.” Bila je loš lažov; nije pomoglo to sto joj je glas pukao. ,,Iznenađena, zapravo… Šta je izazvalo sve ovo?”
,,Rekao sam ti,” podsetio sam je. ,,Umorio sam se od nastojanja da se držim podalje od tebe. Tako da odustajem.” Zadržao sam osmeh na mestu sa mnogo truda. Ovo uopšte nije funkcionisalo – pokušaj da budem iskren i opušten u isto vreme.
,,Odustaješ?” ponovila je, zamuckujući.
,,Da – odustajem od pokušaja da budem dobar.” I, izgleda, odustajem od pokušaja da budem opušten. ,,Sada ću jednostavno da radim ono što želim, pa neka bude kako bude.” Ovo je bilo dovoljno iskreno. Dopuštanje da vidi moju sebičnost. Dopuštanje da vidi moje upozorenje, takođe.

,,Opet te ne shvatam.”
Bio sam dovoljno sebičan da mi bude drago što je bilo tako. ,,Uvek kažem previše kad pričam s tobom – to je jedan od problema.”
Beznačajan problem, u poređenju sa drugima.
,,Ne brini,” razuverila me je. ,,Ne razumem ništa od toga.”
Dobro je. Onda će ostati. ,,Na to računam.”
,,Dakle, jednostavno rečeno, jesmo li sada prijatelji?”
Razmotrio sam to na sekund. ,,Prijateji…” ponovio sam. Nije mi se sviđalo kako to zvuči. Nije bilo dovoljno.
,,Ili nismo,” promrmljala je, izgledajući posramljeno.
Da li je mislila da mi se nije toliko dopadala?
Nasmešio sam se. ,,Pa, možemo da pokušamo, pretpostavljam. Ali upozoravam te da ti ja nisam prikladan prijatelj.”

Čekao sam na njen odgovor, rastrzan na dve strane – želeo sam da konacno čuje i razume, dok sam mislio kako bih mogao da umrem ako bude tako. Kako melodramatično. Toliko sam se pretvarao u ljudsko bice.
Njeno srce brže zakuca. ,,Često to govoriš.”
,,Da, zato što me ne slušaš,” rekao sam, ponovo previše napet. ,,I dalje čekam da mi poveruješ. Ako si pametna, izbegavaćeš me.”
Ah, ali da li bih joj dozvolio da to uradi, ako bi pokušala?

Oči joj se skupiše. ,,Mislim da si takođe jasno izrazio svoje mišljenje o mojoj inteligenciji.”
Nisam bio skroz siguran na šta je mislila, ali uputio sam joj osmeh izvinjenja, pogađajući da sam je sigurno slučajno uvredio.
,,Dakle, rekla je polako. ,,Sve dok sam… nepametna, pokušavaćemo da budemo prijatelji?”
,,To zvuči otprilike tačno.”
Spustila je pogled, pažljivo zureći u flašu limunade u svojim rukama.
Dobro poznata radoznalost me je mučila.
,,O cemu razmišljas?” pitao sam – bilo je olakšanje konačno naglas izgovoriti reči.
Susrela je moj pogled, i disanje joj se ubrzalo dok su joj se obrazi bojili u pink. Udahnuo sam, probavajući to u vazduhu.

,,Pokušavam da dokučim šta si ti.”
Zadržao sam osmeh na licu, ostavljajući svoje delove tela tako postavljene, dok je panika šipcila kroz moje telo.
Naravno da se to pitala. Nije bila glupa. Nisam mogao da se nadam da zaboravi na nešto toliko očigledno.
,,Imaš li ikakvog uspeha u tome?” pitao sam onoliko nehajno koliko sam mogao.
,,Ne previše.”
Zakikotao sam se u iznenadnom olakšanju. ,,Koje su tvoje teorije?”
Nisu mogle biti gore od istine, bez obzira na to šta joj je palo na pamet. Njeni obrazi postaše bledo crveni i nije rekla ništa. Mogao sam da osetim toplinu njenih rumenih obraza u vazduhu.

Pokušao sam da iskoristim svoj ubedljivi ton na njoj. Dobro je radio na normalnim ljudima.
,,Zar mi nećeš reći?” pitao sam, ohrabrujuće.
Odmahnula je glavom. ,,Bilo bi me previše sramota.”
Uf. To što ne znam ništa bilo je mnogo gore od bilo čega drugog. Zašto bi je njene sumnje osramotile? Nisam mogao da podnesem da ne znam.
,,To je stvarno frustrirajuće, znaš?”
Moje žaljenje je zapalilo nešto u njoj. Oči joj se zaplamtiše, a reči su joj nadolazile brže nego inače.
,,Ne, ne mogu da zamislim zašto bi uopšte bilo frustrirajuće – samo jer neko odbija da ti kaže šta misli, čak i ako ti sve vreme zadaje male zagonetne opaske, posebno sročene tako da te noću drže budnog jer razbijaš glavu time šta bi one uopšte mogle da znače… sad, zašto bi to bilo frustrirajuće?”

Namrštio sam joj se, ljut jer sam znao da je imala pravo. Nisam bio fer.
Nastavila je. ,,Ili još bolje, recimo i to da ta osoba čini najširi mogući raspon bizarnih stvari – od toga da ti jednog dana spasi život pod nemogućim okolnostima, do toga da se sledećeg dana prema tebi ponaša kao prema pariji, i nikad ti ne objasni ništa od toga, čak ni pošto je obećala. Ni to takođe ne bi bilo nimalo frustrirajuće. “
Bio je to najduži govor koji sam ikad čuo da je izgovorila, i dao mi je novi kvalitet za moju listu.

,,Temperamentna si, zar ne?”
,,Ne volim dvostruka merila.”
Njena iritacija je, naravno, bila potpuno opravdana.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:26 pm

Zurio sam u Belu, pitajući se kako bih ikada mogao da uradim nešto što je za nju ispravno, dok mi tišina koja je vikala iz misli Majka Njutona nije odvratila pažnju.
Bio je toliko iznerviran, da sam morao da se zakikoćem.

,,Šta?” pitala je.
,,Izgleda da tvoj dečko misli da sam neprijatan prema tebi – raspravlja se oko toga da li da dođe i prekine našu svađu.” Voleo bih da ga vidim kako pokušava. Ponovo sam se nasmejao.
,,Ne znam o kome pričaš,” rekla je ledenim glasom. ,,Ali sam u svakom slučaju sigurna da grešiš.”
Veoma sam uživao u načinu na koji ga je spustila svojom rečenicom.
,,Ne grešim. Rekao sam ti, većinu ljudi je lako pročitati.”
,,Osim mene, naravno.”
,,Da. Osim tebe.” Da li je morala biti izuetak za sve?
Zar ne bi bilo pravičnije – razmatrajući sve s čim sam sada morao da se nosim – da sam mogao da čujem makar nešto iz njene glave? Jesam li tražio previše?
,,Pitam se zašto je to tako.”

Zurio sam u njene oči, ponovo pokušavajući…
Skrenula je pogled. Otvorila je svoju limunadu i uzela jedan brz gutljaj, dok je gledala u sto.
,,Zar nisi gladna?” pitao sam.
,,Ne.” Osmotrila je prazan sto između nas. ,,Ti?”
,,Ne, nisam gladan,” rekao sam. To definitivno nisam bio.
Zurila je u sto, stisnutih usana. Čekao sam.
,,Možeš li mi učiniti uslugu?” pitala je, iznenada ponovo susrećući moj pogled.
Šta bi mogla da želi od mene? Da li će pitati za istinu koju nisam smeo da joj kažem – istinu za koju nikad, nikad nisam želeo da sazna?

,,Zavisi od toga šta želiš.”
,,Ne mnogo,” obećala je.
Čekao sam, ponovo radoznao.
,,Samo se pitam…” rekla je polako, zureći u bocu limunade, prelazeći malim prstom preko kružnog otvora boce. ,,Da li bi mogao da me unapred upozoriš kad sledeći put odlučiš da me ignorišeš za moje dobro. Čisto da budem spremna.”
Želela je upozorenje? Onda mora da je bila loša stvar što sam je ignorisao… Nasmešio sam se.
,,Zvuči pošteno,” složio sam se.
,,Hvala,” rekla je, podižući pogled. Izraz lica joj je odisao tolikim olakšanjem, da sam hteo da se nasmejem sa svojim sopstvenim olakšanjem.

,,Mogu li ja onda da dobijem jedan odgovor za uzvrat?” pitao sam, nadajući se.
,,Jedan,” dozvolila je.
,,Reci mi jednu teoriju.”
Zarumenela se. ,,Ne taj.”
,,Nisi postavila uslove, samo si obećala jedan odgovor,” raspravljao sam se.
,,A i ti si kršio obećanja,” suprotstavila mi se.
Tu je bila u pravu.
,,Samo jednu teoriju – neću se smejati.”
,,Da, hoćeš.” Izgledala je veoma sigurna u to, iako ja nisam mogao da zamislim bilo šta smešno u vezi s tim.

Još jednom sam pokusao da je ubedim. Zurio sam duboko u njene oči – to je bilo lako, s obzirom na to koliko su joj oči bile duboke – i prošaputao, ,,Molim te?”
Trepnula je, a lice joj je prebledelo.
Pa, to baš i nije bila reakcija koju sam hteo da izazovem.
,,Umm, šta?” pitala je. Izgledala je ošamućeno. Šta nije bilo u redu s njom?
Ali još nisam odustajao.
,,Molim te, reci mi samo jednu teorijicu,” zamolio sam svojim mekim, nezastrašujućim glasom, držeći svoj pogled na njenom.
Na moje iznenađenje i zadovoljstvo, konačno je upalilo.
,,Umm, pa, ugrizao te je radioaktivni pauk?”
Stripovi? Nije ni čudo sto je mislila da ću se smejati.
,,To i nije baš kreativno,” zadirkivao sam je, pokušavajući da prikrijem svoje novo olakšanje.
,,Žao mi je, to je sve što imam,” rekla je, uvređena.
Ovo me je još više opustilo. Ponovo sam mogao da je zadirkujem.

,,Nisi čak ni blizu.”
,,Nema paukova?”
,,Ne.”
,,Nema ni radioaktivnosti?”
,,Uopšte.”
,,Do đavola,” uzdahnula je.
Ni kriptonit mi ne smeta,” rekao sam brzo, pre nego što je uspela da pita za ugrize – a onda sam morao da se nasmejem, jer je mislila da sam superheroj.
,,Ne bi trebalo da se smeješ, sećaš se?”
Stisnuo sam usne.
,,Dokučiću već nekako,” obećala je.
A kad se to desi, pobeći će.
,,Voleo bih da ne pokušavaš,” rekao sam, svo zadirkivanje je nestalo.
,,Zato što…?”
Dugovao sam joj iskrenost. I dalje, pokušavao sam da se nasmešim, kako bi mi reči zvučale manje preteći. ,,Šta ako nisam superheroj? Šta ako sam zlikovac?”
Oči joj se raširiše, a usne blago razdvojiše. ,,Oh,” rekla je. A onda, sekund kasnije, ,,Shvatam.”
Konačno me je cula.
,,Shvataš li?” pitao sam, radeći na tome da primirim svoju agoniju.
,,Opasan si?” nagađala je. Disanje joj se ubrza, a srce brže zakuca.

Nisam mogao da joj odgovorim. Da li je ovo bio moj poslednji trenutak sa njom? Da li će sada pobeći? Da li ću smeti da joj kažem da je volim pre nego što ode? Ili bi je to još više preplašilo?
,,Ali nisi loš,” prošaputala je, odmahujući glavom, nije bilo straha u njenim jasnim očima. ,,Ne, ne verujem da si loš.”
,,Grešiš,” udahnuo sam.
Naravno da sam bio loš. Nisam li se radovao sada, kada je o meni mislila bolje nego što zaslužujem? Kada bih bio dobra osoba, klonio bih je se.
Pružio sam svoju ruku preko stola, uzimajući čep boce od limunade kao izgovor. Nije ustuknula od moje, iznenada bliže ruke. Zaista me se nije plašila. Ne još.

Zavrteo sam poklopac boce, gledajući ga umesto da gledam nju. Misli su mi bile izmešane.

Beži, Bela, beži. Nisam mogao da se nateram da naglas izgovorim reči.
Skočila je na noge. ,,Zakasnićemo,” rekla je, upravo onda kad sam počeo da se brinem da je čula moje tiho upozorenje.
,,Ne idem na čas.”
,,Zašto ne?”
Zato što ne želim da te ubijem. ,,Zdravo je s vremena na vreme pobeći sa časa.”
Da budem precizan, za ljude je bilo zdravije kad su vampire bežali sa časova na kojima će njihova krv biti prolivena. Gospodin Baner je danas određivao krvne grupe. Alis je već pobegla sa svog časa jutros.

,,Pa, ja idem,” rekla je. To me nije iznenadilo. Bila je odgovorna – uvek je radila pravu stvar.
Bila je suprotno od mene.
,,Onda se vidimo kasnije,” rekao sam, ponovo pokušavajući da budem ležeran, zureći dole u čep koji se vrteo. I, uzgred, obožavam te… na zastrašujući, opasan način.
Oklevala je, i na trenutak sam se ponadao da će posle svega ostati sa mnom. Ali zvono je zazvonilo i ona je žurno otišla.

Sačekao sam dok nije otisla, a potom stavio čep u svoj džep – suvenir ovog razgovora koji je najviše upalio – i kroz kišu odšetao do svojih kola.
Uključio sam svoj omiljeni, opuštajući CD – isti onaj koji sam slušao prvog dana – ali dugo nisam čuo Debisijeve note. Druge note su jurile kroz moju glavu, sklop tonova koji su me zadovoljavali i intrigirali u isto vreme. Smanjio sam radio i slušao melodiju u svojoj glavi, koja je polako svirala dok nije prerasla u harmoniju.
Instinktivno, moji prsti su se pomerali po vazduhu, preko zamišljenih dirki klavira.

Nova kompozicija je stvarno napredovala, kada mi je pažnja odvraćena talasom mentalnog mučenja.
Pogledao sam ka nevolji.

Hoće li kolabirati? Šta da radim? Majk je paničio.
Na pedesetak metara udaljenosti, Majk Njuton je vukao Belino slabo telo na trotoar. Srušila se na mokar asfalt, zatvorenih očiju i kože blede kao kod leša.

Skoro da sam isčupao vrata iz auta.
,,Bela?” viknuo sam.
Nije bilo promene na njenom beživotnom licu kad sam joj uzviknuo ime.
Celo telo mi je postalo hladnije od leda.
Bio sam svestan Majkovog ogorčenog iznenađenja, dok sam besno prolazio kroz njegove misli. On je mislio samo na bes koji je osećao prema meni, tako da nisam znao šta nije u redu s Belom. Ako je uradio nešto da joj naudi, uništiću ga.
,,Šta nije u redu – da li je povređena?” pitao sam, pokušavajući da se fokusiram na njegove misli. Bilo je razljućujuće što sam morao da hodam brzinom ljudskog bića. Nije trebalo da privlačim pažnju dok sam dolazio.

Onda sam mogao da čujem otkucaje njenog srca i njen tihi dah. Dok sam je posmatrao, jače je zatvorila oči. To je ublažilo deo moje panike.
Video sam blesak sećanja u Majkovoj glavi, mrlje slika iz učionice biologije. Belina glava na našem stolu, njena svetla koža postaje zelena. Kapljice crvenog na belim karticama…
Određivanje krvne grupe.
Zaustavio sam se tamo gde sam bio, zadržavajuci dah. Njen miris je bio jedno, njena krv koja teče nešto sasvim drugo.

,,Mislim da se onesvestila,” Majk reče, zabrinut i ogorčen u isto vreme. ,,Ne znam šta se dogodilo, nije čak ni ubola prst.”
Olakšanje je prostrujalo kroz mene i ponovo sam udahnuo, probavajući vazduh. Ah, mogao sam da osetim slab izliv krvi iz ubodenog prsta Majka Njutona. Nekada, to bi mi možda bilo privlačno.
Kleknuo sam pored nje, dok se Majk kolebao pored mene, razljućen mojom intervencijom.

,,Bela? Čuješ li me?”
,,Ne,” prostenjala je. ,,Odlazi.”
Olakšanje je bilo tako snažno da sam se nasmejao. Bila je dobro.
,,Vodio sam je kod medicinske sestre,” Majk reče. ,,Ali nije htela da ide dalje odavde.”
,,Ja ću je odvesti. Ti možeš nazad na čas,” rekao sam odsečno.
Majkovi zubi se sastaviše. ,,Ne. Ja bi trebalo to da uradim.”
Nisam nameravao da stojim tu i raspravljam se sa jadnikom.
Uzdrhtao i prestravljen, polu-zahvalan i polu-ožalošćen teškoćom koja je učinila neophodnim da je dodirnem, nežno sam podigao Belu s trotoara i držao je u svom naručju, dodirujući jedino njenu odeću, održavajući daljinu između naših tela onoliko koliko je bilo moguće. Zurio sam napred u istom položaju, žureći da je obezbedim – da je držim dalje od sebe, drugim rečima.
Njene oči se otvoriše, začuđene.

,,Spusti me,” rekla je, slabim glasom – ponovo posramljena, pretpostavljao sam prema njenom izrazu lica. Nije volela da pokazuje slabost.
Jedva da sam čuo Majkovo protestovanje iza nas.
,,Izgledaš užasno,” rekao sam joj, cereći se, jer je s njom sve bilo u redu osim slabog stomaka.
,,Spusti me nazad na trotoar,” rekla je. Usne su joj bile bele.
,,Znači padaš u nesvest pri pogledu na krv?” Da li je moglo biti ironičnije?
Zatvorila je oči i stisnula usne.
,,I to čak ne na svoju sopstvenu krv,” dodao sam, šire se cereći.
Bili smo kod uprave. Vrata su bila jedan inč otvorena, pa sam ih šutnuo.
Gospođa Koup poskoči, zatečena.

,,O Bože,” izustila je, dok je posmatrala bledu devojku u mom naručju.
,,Onesvestila se na biologiji,” objasnio sam, pre nego što joj je mašta previše izmakla kontroli.
Gospođa Koup požuri da otvori vrata do kancelarije medicinske sestre. Beline oči su ponovo bile otvorene, posmatrale je. Čuo sam sestrino čuđenje dok sam pažljivo polagao devojku na pohaban krevet. Čim je Bela bila van mog naručja, odaljio sam se od nje. Moje telo je bilo previše uzbuđeno, previše čežnjivo, moji mišići su bili napeti i otrov je tekao. Njeno telo je bilo pretoplo i previše je dobro mirisalo.

,,Samo joj je malo pozlilo,” razuverio sam gospođicu Hemond. ,,Određivali su krvne grupe na bilogiji.”
Klimnula je, sada shvatajući. ,,Uvek neko tako reaguje.”
Suzdržao sam smeh. Bela mora biti ta.
,,Samo prilegni malo, dušo,” gospođica Hemond reče. ,,Proći će.”
,,Znam,” Bela reče.
,,Da li se ovo često dešava?” sestra upita.
,,Ponekad,” Bela je priznala.
Pokušao sam da prikrijem smeh kašljanjem.
Ovim sam privukao pažnju sestre. ,,Sada možeš da se vratiš na čas,” rekla je.

Pogledao sam je pravo u oči i slagao sa izuzetnim samopouzdanjem. ,,Trebalo bi da ostanem uz nju.”
Hmmm. Pitam se… pa dobro. Gospođica Hemond klimnu glavom.
Upalilo je savršeno dobro na njoj. Zašto je s Belom moralo da bude toliko teško?
,,Doneću ti malo leda da staviš na čelo, dušo,” sestra reče, malo neprijatno zbog gledanja u moje oči – onako kako bi ljudskom biću trebalo da bude – i napustila sobu.
,,Bio si u pravu,” Bela prostenja, zatvarajući oči.
Na šta je mislila? Došao sam do najgoreg zaključka: prihvatila je moja upozorenja.
,,Obično jesam,” rekao sam, pokušavajući da održim zabavljenost u svom glasu; sada je zvučao kiselo. ,,Ali u vezi čega tačno ovog puta?”
,,Bežanje sa časova jeste zdravo,” uzdahnula je.

Ah, ponovo olakšanje.
Onda je bila tiha. Samo je tiho udisala i izdisala. Usne su joj postajale ružičaste. Usne su joj bile blago neizbalansirane, njena donja usna malo prepuna da se slaže sa gornjom. Zurenje u njene usne je učinilo da se čudno osećam. Učinilo je da želim da joj se približim, što nije bila dobra ideja. ,,Na trenutak si me prepala tamo,” rekao sam, da ponovo započnem razgovor, kako bi opet mogao da joj čujem glas. ,,Mislio sam da Njuton vuče tvoje mrtvo telo da ga zakopa u šumi.”
,,Ha ha,” rekla je.
,,Ozbiljno – video sam leševe zdravije boje.” To je zapravo bila istina. ,,Bio sam zabrinut da ću možda morati da osvetim tvoje ubistvo.” I osvetio bi ga.
,,Jadan Majk,” rekla je. ,,Kladim se da je ljut.”
Bes je prostrujao kroz mene, ali sam ga brzo primirio. Njena briga je sigurno bila iz sažaljenja. Bila je ljubazna. To je bilo sve.

,,Ljut je kao ris,” rekao sam joj, razveseljen tom idejom.
,,Ne možeš to da znaš.”
,,Video sam mu izraz lica – bilo mi je jasno.” Verovatno je bilo istina da bi mi čitanje njegovog izraza dalo dovoljno informacija da to zaključim. Sva ova vežba s Belom je poboljšavala moju veštinu čitanja ljudskih izraza lica.
,,Kako si me video? Mislila sam da si pobegao s časa.” Lice joj je izgledalo bolje – nijanse zelenog su izbledele sa njene prozirne kože.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:28 pm

,Bio sam u svojim kolima i slušao CD.”
Napravila je grimasu, kao da ju je moj normalan odgovor nekako iznenadio.

Ponovo je otvorila oči kada se gospođica Hemond vratila sa pakovanjem leda.
,,Evo, dušo,“ sestra reče nakon što je prebacila led preko Belinog čela. ,,Izgledaš bolje.“
,,Mislim da sam dobro,“ Bela reče, a onda je sela uspravno sklanjajući paket sa čela. Naravno. Nije volela da se o njoj brinu.
Ruke gospođice Hemond pođoše ka devojci, kao da je htela da je ponovo vrati dole, ali upravo tada je gospođa Koup otvorila vrata kancelarije i provirila.
S njenom pojavom došao je i miris sveže krvi, samo malo.

Nevidljiv, u kancelariji iza nje, Majk Njuton je i dalje bio vrlo besan, želeći da je teški dečko kog je sad dovukao devojka koja je ovde bila sa mnom.
,,Imamo još jedan slučaj,“ gospođa Koup reče.
Bela brzo skoči sa kreveta, željna da bude sklonjena od svetla reflektora.
,,Evo,“ rekla je, vraćajući oblogu gospođici Hemond. ,,Ne treba mi ovo.“

Majk je gunđao dok je gurao Lija Stivensa kroz vrata. Krv se i dalje slivala niz ruku koju je Li držao kod svog lica, curila je po njegovom zglobu.

,,Oh, ne.“ Sad je bilo moje vreme za odlazak – i Belino takođe, činilo mi se. ,,Idi u kancelariju, Bela.“
Zurila je u mene zbunjenih očiju.
,,Veruj mi – idi.“
Okrenula se i uhvatila vrata pre nego što su se zalupila, zureći u kancelariju. Pratio sam je na par inča iza nje. Njena lepršava kosa mi okrznu ruku...
Okrenula se kako bi pogledala u mene, i dalje zbunjenog pogleda.
,,Ti si me zaista poslušala.“ Ovo je bio prvi put.
Njen mali nos se naborao. ,,Namirisala sam krv.“
Zurio sam u nju preneražen. ,,Ljudi ne mogu da namirišu krv.“
,,Pa, ja mogu – od toga mi pozli. Mirise kao rđa... i so.“
Lice mi se ukočilo dok sam i dalje zurio.
Da li je uopšte bila ljudsko biće? Izgledala je kao ljudsko biće. Bila je meka kao ljudsko biće. Mirisala je kao ljudsko biće – pa, zapravo, bolje. Ponašala se kao ljudsko biće... na neki način. Ali nije razmišljala kao ljudsko biće, ili odgovarala tako.
Ipak, koje su bile druge opcije?

,,Šta?“ pitala je.
,,Ništa.“

Majk Njuton nas potom prekinu, ulazeći u prostoriju sa ogorčenim, nasilnim mislima.

,,Izgledaš bolje,“ rekao joj je nepristojno.
Šaka mi se skupila, želeo sam da ga naučim nekim manirima. Moraću da pazim na sebe, ili ću završiti zapravo ubijajući ovog nepodnošljivog dečka.
,,Samo drži ruku u džepu,“ rekla je. Na sekundu sam pomislio da se obraćala meni.
,,Ne krvari više,“ odgovorio je zlovoljno. ,,Vraćas li se nazad na čas?“
,,Šalis se? Trebalo bi samo da se okrenem i vratim ovde.“
To je bilo veoma dobro. Mislio sam da ću da propustim ceo sat s njom, a sad sam dobio i dodatno vreme. Osetio sam se pohlepno, svakog minuta sve bednije.
,,Aha, valjda...“ Majk promrmlja. ,,Pa, ideš li za vikend? Na plažu?“
Ah, imali su planove. Bes me je zaledio na mestu. Ipak, to je bio grupni izlet. Video sam nešto od ovoga u glavama drugih učenika. Nisu išli samo njih dvoje. I dalje sam bio besan. Naslonio sam se na pult, bez emocija, pokušavajuci da se kontrolišem.

,,Naravno, rekla sam da cu ići,“ obećala mu je.
Znači i njemu je rekla da. Ljubomora planu, boleći više od žeđi.
Ne, to je bio samo grupni izlet, pokušavao sam da ubedim samog sebe. Samo je provodila dan s prijateljima. Ništa više.
,,Nalazimo se u prodavnici mog tate, u deset.“ I Kalen nije pozvan.
,,Biću tamo,“ rekla je.
,,Vidimo se onda na fizičkom.“
,,Vidimo se,“ odgovorila je.

Otišao je na čas, mislima punih nasilja. Šta vidi u tom čudaku? Naravno, bogat je, pretpostavljam. Devojke misle da je zgodan, ali ja to ne vidim. Previše... previše savršen. Kladim se da je njegov tata eksperimentisao sa plastičnom hirurgijom na svima njima. Zato i jesu toliko beli i lepi. To nije prirodno. I na neki način je... strašan. Ponekad, kad zuri u mene, zakleo bih se da razmišlja o tome da me ubije... Čudak...
Majk nije bio totalno neperspektivan.

,,Fizičko,“ Bela tiho ponovi. Teško uzdahnu.
Pogledao sam u nju i video da je ponovo zbog nečeg tuzna. Nisam bio siguran zašto, ali bilo je jasno da nije želela da ide na sledeći čas sa Majkom, i ja sam totalno bio za taj plan.
Stao sam pored nje i nagnuo se bliže njenom licu, osećajući toplotu njene kože kako isijava na moje usne. Nisam se usudio da dišem.
,,Mogu da se pobrinem za to,“ promrmljao sam. ,,Idi sedi tamo i budi tako bleda.“
Uradila je kako sam tražio, sela na jednu od škripavih stolica i naslonila glavu na zid, dok je, pored mene, gospođa Koup izašla iz sobe i sela za svoj sto. Zatvorenih očiju, Bela je izgledala kao da je ponovo kolabirala. Njena boja joj se još uvek nije potpuno vratila.
Okrenuo sam se ka sekretarici. Nadam se da Bela obraća paznju na ovo, pomislio sam zajedljivo. Ovo je bio način kako bi ljudsko biće trebalo da odgovori.

,,Gospođo Koup?“ pitao sam, ponovo koristeci svoj ubedljivi glas.
Zatreptala je i srce joj brže zakuca. Previše mlad, kontroliši se.
,,Da?“
To je bilo zanimljivo. Kada se puls Seli Koup ubrzao, to je bilo zato što me je smatrala fizički privlačnim, ne zato što je bila prestravljena. Navikao sam na to u blizini ženskih ljudskih bića... ali ipak nisam razmatrao to objašnjenje za Belino ubrzano srce.
To mi se više sviđalo. Zapravo, previše. Nasmešio sam se, a disanje gospođe Koup posta glasnije.
,,Bela ima fizičko sledeći čas, a ne bih rekao da se oseća dovoljno dobro. Zapravo, čini mi se da bi trebalo da je odvedem kući. Mislite li da biste mogli da je oslobodite nastave?“ Zurio sam u njene plitke oči, uživajući u pustošenju koje je ovo izazvalo u toku njenih misli. Da li bilo moguće da je Bela...?

Gdja Koup je morala glasno da guta, prije nego sto je odgovorila. –Da li i tebi treba opravdanje, Edvarde?

-Ne, sljedeci cas mi je kod gdje Gof, njoj nece smetati.

Sada nijesam mnogo obracao paznju na nju. Istrazivao sam ovu novu mogucnost. Hmmm. Volio bih da me Bela smatra privlacnim kao i ostale, ali kada je Bela imala iste reakcije kao i ostali ljudi? Nisam trebao da se nadam previse.

-Ok, sve je sredjeno. Bice ti bolje, Bela.

Bela je klimnula slabo- pomalo preteravsi.

-Mozes li da hodas, ili zelis da te opet nosim? Upitao sam, zabavljen njenom losom glumom. Znao sam da ce zeleti da hoda- ne bi zelela da izgleda slabo.

-Hodacu, rekla je.

Opet sam bio u pravu. Postajao sam sve bolji u ovome.

Ustala je, oklevajuci momenat kao da proverava ravnotezu. Pridrzao sam joj vrata i izasli smo na kisu. Gledao sam je kako podize lice ka kisi zatvorenih ociju, sa blagim osmjehom na usnama. O cemu razmislja? Nesto u vezi ovog izgledalo je cudno i brzo sam shvatio zasto mi je ovo drzanje izgledalo nepoznato. Normalne djevojke ne bi podigle lice ka ;normalne djevojke su nosile sminku, cak i u ovom kisovitom mjestu.

Bela nikad nije nosila sminku, niti bi trebala. Kozmeticke industrije dobijaju bilione godisnje od zena koje pokusavaju da imaju kozu kao sto je njena.
Hvala-rekla je smešeći se,vredelo je biti bolestan da izbegnem fizičko.

Gledao sam pravo pitajući se kako da isplaniram vreme sa
njom-u svako doba-odgovorio sam-i ideš li?Ove nedelje mislim?-zvučala je
nadajući se.
Njena nada je bila zarazna..Htela je mene a ne Mickea Newtona.i hteo sam da
kažem da.Ali bilo je mnogo stvari na koje sam trebao da mislim..sunce će sijati
u subotu-za početak.-gde idete,tačnije?Trudio sam se da držim nošalantni ton,
kao da mi je svejedno.Mike je rekao plaža,..necu moći da izbegnem sunce.-dole u
La Push-proklestvo..Nemoguce je onda.
Svejedno Emmet će se naljutiti ako mu otkažem.
Pogledao sam je smeškajući se -mislim da nisam pozvan.
Upravo sam te pozvala.
Hajde da nas dvoje ne nerviramo jadnog Mikea više..puknuće-razmislio sam o
pucanju Mikea i uživao sam u mentalnoj slici toga.
Ko njega šiša-rekla je ponovo iznervirano..zakikotao sam se ponovo
i tada je počela da hoda dalje od mene ne razmišljajuci šta radim,povukao sam
je za ruku-jauknuPovukao sam je nazad.
-Gde si mislila da ideš?-Bio sam zamalo ljut što me je ostavila.Nisam imao
dovoljno vremena.
Idem kući-rekla je...iznervirala me je.
-Zar nisi čula moje obećanje da ću te sigurno vratiti kući?Zar si mislila da ću
te pustiti da voziš u tom stanju?-Znao sam da joj se neće to svideti.Implikacija
njene slabosti ponovo..ali trebala mi je vežba za Siattle.moram da vidim da li
ću uspeti da budem blizu nje.Ovo je samo kraća verzija.
-Kakvo stanje?I šta u vezi mog kamioneta?-zahtevala je
-Reći ću alice da ga kasnije pokupi-povukao sam je pažljivo unatraške,znajući
da je to veoma izazovno za nju.
-Pusti me-rekla je spotičući se.Ne bi trebao da tražim neki način da je
dotaknem..to je počelo da me kopka o gospođi Coup i način na koji je reagovala
na mene.ali ostavio sam to za kasnije.
Ostavio sam je pored auta a ona se spotakla..sledeci put moram da pazim na njenu
užasnu ravnotežu.
Tako si nasrtljiv!
Otvorena su-samo sam to rekao.
Otišao sam do svoje strane auta i video sam da se nije pomerila.stajala je na
kiši,znao sam da ne voli morko i hladno,kiša joj se cedila na kosi,praveći je
sve crnjom.
-Savršeno sam sposobna da se sama odvezem kući.
Znam da jeste-ali nisam mogao da je pustim da ode..
Spustio sam prozor i pogledao sam je-uđi Bela.
Oči su joj bile zamišljene i znao sam da razmišlja kako bi stigla do kamioneta.
Samo bih te dovukao nazad-uživao sam kada sam shvatio da sam joj pokvario
planove.
Podigla je bradu,ulazeći…čizme su joj škripale a kosa joj se cedila niz leđa.
Ovo je potpuno bespotrebno-rekla je.I razumeo sam da je ispod svega bila
posramnjena.
Pustio sam grejanje da bi se što opuštenije osećala i pustio sam muziku u
pozadini.Napučila je blago donju usnu.Pokučao sam da razaznam kako se osećam.
Odjednom je pogledala u liniju i nasmejala se ..
-Debussy?
Fan klasike?
Slušaš Debussy?
Ne baš,moja majka je volela da svira,znam samo omiljene…
i ovo je jedan od mojih omiljenih-rekao sam misleći kako imam nešto slično sa
njom..koliko još slučajnosti imamo?
Gledala je u kišu kao ja,ne gledajući ništa oko sebe.iskoristio sam taj momenat
i počeo da isprobavam da dišem.
Pažljivo sam prodisao kroz nos.
Izdržljivo.
Zbog kiše je blo lakše..

Sasvim pogrešno sam počeo da razmišljam kakvog je ukusa,….pokušao sam da
progutam knedlu,zbog gorenja u grlu,hteo sam da mislim na nešto drugo.
Kako ti majka izgleda?-pitao sam.
Bela se nasmešila-izgleda kao ja ,samo što je zgodnija.
Sumnjao sam.
Imam previše Charlijevog u sebi-krenula je-ona je više zabavnija i hrabrija od
mene.
Sumnjao sam i u to.
-Dosta je neodgovorna i blago ekscentrična a i vrlo nepredvidiva kuvarica.
Najbolja mi je drugarica…-glas joj je bio mlanholičan...spustila je bradu.
Ponovo je zvučala pre kao roditelj nego kao dete.
Stao sam ispred njene kuće,pitajući se prekasno da li je trebalo da ne znam
gdje živi?
-Koliko ti je godina bela?
Možda izgleda starije nego što fizički izgleda.možda je kasnije kenula u školu…ili
pala-to je bilo malo nemoguće.
-17-rekla je
-Ne izgledaš kao da ti je 17.
Nasmejala se
-Šta?
Mama uvek govori da sam rođena kao tridesetopetogodišnja i da iz godine u
godinu postajem sve sredovečnija.nasmejala se ponovo i uzdahnula-mora i neko da
bude odrastao..
To je objasnilo neke stvari..kako je neodgovorna majka pomagala Belli da
sazre…ona je bila odgovorna..zato nije volela kada neko brine o njoj,smatrala
je to svojim poslom!
-Ni ti mi ne izgledaš kao da pohađaš srednju školu-rekla je
Napravio sam grimasu,sve što sam joj rekao,uzvratila je preterano.
-I zašto se tvoja majka udala za Phila?


Oklevala je na trenutak
-Majka mi je..veoma mlada za svoje godine.mislim da se uz Phila oseća još mlađe.U
svakom slučaju luda je za njim.
Da li odobravaš?-pitao sam je.
Da li je važno? Želim da bude srećna a ona želi njega.
Njena nesebičnost bi me šokirala,do sada sam već razumeo kakav je njen
karakter.
To je velikodušno..samo se pitam..
Šta?
Da li bi ona bila jednako uviđajna prema tebi ,sta misliš?
Bilo je glupo pitanje i nisam mogao da održim ton glasa,
kako je glupo misliti da bi neko želeo mene za nečiju ćerku? Kako je glpo
misliti da bi Bella mene izbrala?
M-mislim da bi-promucala je gledajući me u oči..strah…ili…privlačnost?
Ali ona je roditelj ,to je malo drugačije.Nasmejao sam se razigrano-u tom slučaju ne bi trebao da bude neki zastrašujući.
Iskezila mi se i rekla
-Šta misliš pod tim zastrašujući?Sa više pirsinga na licu i tetovažama po celom
telu?
To je jedna moguća definicja,valjda-za mene ne
koja je tvoja?
Uvek pita pogrešno..ili pravo..one koje nisam hteo da odgovorim.
Misliš da bi ja mogao da budem zastrašujući?-pitao sam ,pokušavajući da se
nasmešim.
Mislila je pre nego što mi je odgovorila
-Mislim da bi mogao,ako to želiš.
-Da li se bojiš sada?
Ovo je brzo odgovorila bez razmišljanja- Ne.
Sada sam se lakše smešio mislim da nije rekla istinu,ili jeste..barem se nije
plašila toliko da ode..šta bi bilo kada bi joj rekao da sedi sa vampirom?Probao
sam da zamislim njenu reakciju..
Onda..hoćeš mi ispričati nešto o svojoj prodici?Mora da je tvoja priča
interesantnija od moje?
Šta želiš da znaš?-rekao sam pažljivo.
Cullenovi su te usvojili?
Da.
Uzdahnula je i oklevala na sekund..

Šta je bilo sa tvojim roditeljima?
Ovo nije bilo teško..nisam čak morao i da lažem
umrli su odavno.
Žao mi je-promrljala je ,plašeći se da me je povredila
ona je brinula zbog mene.
Ne sećam ih se baš-Carlisle i esme su mi bili roditelji svih ovih godina
-uveravao sam je.
I voliš ih-prepostavila je
nasmešio sam se-da,nemogu zamisliti 2 boljih ljudi!
-veoma si srećan.
Znam da jesam-sa pretpostavkama,ne mogu da odbijem-a tvoja braća i sestre?
Pustio sam je da saznaje previše.
Moram da lažem...pogledao sam na sat,moje vreme sa njom je isteklo.
Moji brat i sestra, a i Jasper i Rosalie kad smo već kod toga biće poprilično
ljuti ako budu morali da čekaju na kiši...
-Oh..žao mi je..izgleda da moraš da ideš..
Nije se pomerila..nije htela da se pomeri.Nije htela da naše vreme istekne..to
mi se baš,baš,baš svidelo.
A ti verovatno želiš da ti tvoj kamionet bude vraćen,pre nego što šerif Swon
dodje kući i da ne moraš da mu govoriš za incident na biologiji-zakikotao sam
se. Prisećajući se njene sramote.
Sigurna sam da je već čuo za to,u Forksu nema tajni..rekla je ime grada za
dozom odvratnosti.
Nasmejao sam se njenim rečima,nema tajni..
Lepo se provedi na plaži..pogledao sam u kisu,nadajući se da će biti
lošije..-“dobro vreme za sunčanje”-biće do subote..
Neću te videti sutra?
Zabrinutost u njenom tonu me je polaskala.
-Ne Emmet i ja počinjemo rano za vikendom…
bio sam ljut na sebe sto sam napravio planove,mogu da ga odložim
ne..nema važnije stvari od lova u ovom trenutku.
A moja porodica bi bila sve više iznerviranija zbog mog ponašanja.
-Šta ćete raditi-rekla je tužnjikavim tonom-dobro je.
-Idemo da planinarimo u divljinu jarčevih stena malo južnije od brda Rejnir
emet hoće da idemo zbog sezone medveda.
Oh,pa srećno…pokušala je da zvuči poletno..ali nije uspela..njen entuzijazam me
je ohrabrio.
Kako sam je gledao,počeo sam da se osećam još tužnije što moramo da se oprostimo
bila je tako meka i lomljiva..neznam kako da je ostavim izvan mog vida,šta sve
može da joj se desim.
I još je najgore šta može da se desi kada je pored mene.
-Hoćeš nešto da mi učniš ovog vikenda-pitao sam ozbiljno.
Klimnula je glavom,bespomoćna pod mojim očima-drži se svetla.
-Bez uvrede, ali izgeda da si jedna od onih koje jednostavno automatski
privlače nezgode.prema tome pokušaj da ne padneš u okean ili pod kola,niti išta
slično,okej?
Nasmešio sam se nadajući se da ne vidi tugu u mojim očima.
Šta bih želeo da nije u opasnosti pored mene, šta god da joj se desi tamo.
Trči Bella,trči, volim te previše za tvoje dobro.
Uvredilo ju je moje zacikivanje,
-Videću šta mogu da uradim-rekla je i iskočila iz auta i zalupila vrata..
Kao ljuto mače koje veruje da je tigar.
Zavrteo sam ruku oko ključeva koje sam upravo uzeo iz njene jakne i nasmešio se
dok sam odlazio.Gledao sam pravo pitajući se kako da isplaniram vreme sa
njom-u svako doba-odgovorio sam-i ideš li?Ove nedelje mislim?-zvučala je
nadajući se.
Njena nada je bila zarazna..Htela je mene a ne Mickea Newtona.i hteo sam da
kažem da.Ali bilo je mnogo stvari na koje sam trebao da mislim..sunce će sijati
u subotu-za početak.-gde idete,tačnije?Trudio sam se da držim nošalantni ton,
kao da mi je svejedno.Mike je rekao plaža,..necu moći da izbegnem sunce.-dole u
La Push-proklestvo..Nemoguce je onda.
Svejedno Emmet će se naljutiti ako mu otkažem.
Pogledao sam je smeškajući se -mislim da nisam pozvan.
Upravo sam te pozvala.
Hajde da nas dvoje ne nerviramo jadnog Mikea više..puknuće-razmislio sam o
pucanju Mikea i uživao sam u mentalnoj slici toga.
Ko njega šiša-rekla je ponovo iznervirano..zakikotao sam se ponovo
i tada je počela da hoda dalje od mene ne razmišljajuci šta radim,povukao sam
je za ruku-jauknuPovukao sam je nazad.
-Gde si mislila da ideš?-Bio sam zamalo ljut što me je ostavila.Nisam imao
dovoljno vremena.
Idem kući-rekla je...iznervirala me je.
-Zar nisi čula moje obećanje da ću te sigurno vratiti kući?Zar si mislila da ću
te pustiti da voziš u tom stanju?-Znao sam da joj se neće to svideti.Implikacija
njene slabosti ponovo..ali trebala mi je vežba za Siattle.moram da vidim da li
ću uspeti da budem blizu nje.Ovo je samo kraća verzija.
-Kakvo stanje?I šta u vezi mog kamioneta?-zahtevala je
-Reći ću alice da ga kasnije pokupi-povukao sam je pažljivo unatraške,znajući
da je to veoma izazovno za nju.
-Pusti me-rekla je spotičući se.Ne bi trebao da tražim neki način da je
dotaknem..to je počelo da me kopka o gospođi Coup i način na koji je reagovala
na mene.ali ostavio sam to za kasnije.
Ostavio sam je pored auta a ona se spotakla..sledeci put moram da pazim na njenu
užasnu ravnotežu.
Tako si nasrtljiv!
Otvorena su-samo sam to rekao.
Otišao sam do svoje strane auta i video sam da se nije pomerila.stajala je na
kiši,znao sam da ne voli morko i hladno,kiša joj se cedila na kosi,praveći je
sve crnjom.
-Savršeno sam sposobna da se sama odvezem kući.
Znam da jeste-ali nisam mogao da je pustim da ode..
Spustio sam prozor i pogledao sam je-uđi Bela.
Oči su joj bile zamišljene i znao sam da razmišlja kako bi stigla do kamioneta.
Samo bih te dovukao nazad-uživao sam kada sam shvatio da sam joj pokvario
planove.
Podigla je bradu,ulazeći…čizme su joj škripale a kosa joj se cedila niz leđa.
Ovo je potpuno bespotrebno-rekla je.I razumeo sam da je ispod svega bila
posramnjena.
Pustio sam grejanje da bi se što opuštenije osećala i pustio sam muziku u
pozadini.Napučila je blago donju usnu.Pokučao sam da razaznam kako se osećam.
Odjednom je pogledala u liniju i nasmejala se ..
-Debussy?
Fan klasike?
Slušaš Debussy?
Ne baš,moja majka je volela da svira,znam samo omiljene…
i ovo je jedan od mojih omiljenih-rekao sam misleći kako imam nešto slično sa
njom..koliko još slučajnosti imamo?
Gledala je u kišu kao ja,ne gledajući ništa oko sebe.iskoristio sam taj momenat
i počeo da isprobavam da dišem.
Pažljivo sam prodisao kroz nos.
Izdržljivo.
Zbog kiše je blo lakše..

Sasvim pogrešno sam počeo da razmišljam kakvog je ukusa,….pokušao sam da
progutam knedlu,zbog gorenja u grlu,hteo sam da mislim na nešto drugo.
Kako ti majka izgleda?-pitao sam.
Bela se nasmešila-izgleda kao ja ,samo što je zgodnija.
Sumnjao sam.
Imam previše Charlijevog u sebi-krenula je-ona je više zabavnija i hrabrija od
mene.
Sumnjao sam i u to.
-Dosta je neodgovorna i blago ekscentrična a i vrlo nepredvidiva kuvarica.
Najbolja mi je drugarica…-glas joj je bio mlanholičan...spustila je bradu.
Ponovo je zvučala pre kao roditelj nego kao dete.
Stao sam ispred njene kuće,pitajući se prekasno da li je trebalo da ne znam
gdje živi?
-Koliko ti je godina bela?
Možda izgleda starije nego što fizički izgleda.možda je kasnije kenula u školu…ili
pala-to je bilo malo nemoguće.
-17-rekla je
-Ne izgledaš kao da ti je 17.
Nasmejala se
-Šta?
Mama uvek govori da sam rođena kao tridesetopetogodišnja i da iz godine u
godinu postajem sve sredovečnija.nasmejala se ponovo i uzdahnula-mora i neko da
bude odrastao..
To je objasnilo neke stvari..kako je neodgovorna majka pomagala Belli da
sazre…ona je bila odgovorna..zato nije volela kada neko brine o njoj,smatrala
je to svojim poslom!
-Ni ti mi ne izgledaš kao da pohađaš srednju školu-rekla je
Napravio sam grimasu,sve što sam joj rekao,uzvratila je preterano.
-I zašto se tvoja majka udala za Phila?

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:28 pm

Oklevala je na trenutak
-Majka mi je..veoma mlada za svoje godine.mislim da se uz Phila oseća još mlađe.U
svakom slučaju luda je za njim.
Da li odobravaš?-pitao sam je.
Da li je važno? Želim da bude srećna a ona želi njega.
Njena nesebičnost bi me šokirala,do sada sam već razumeo kakav je njen
karakter.
To je velikodušno..samo se pitam..
Šta?
Da li bi ona bila jednako uviđajna prema tebi ,sta misliš?
Bilo je glupo pitanje i nisam mogao da održim ton glasa,
kako je glupo misliti da bi neko želeo mene za nečiju ćerku? Kako je glpo
misliti da bi Bella mene izbrala?
M-mislim da bi-promucala je gledajući me u oči..strah…ili…privlačnost?
Ali ona je roditelj ,to je malo drugačije.Nasmejao sam se razigrano-u tom slučaju ne bi trebao da bude neki zastrašujući.
Iskezila mi se i rekla
-Šta misliš pod tim zastrašujući?Sa više pirsinga na licu i tetovažama po celom
telu?
To je jedna moguća definicja,valjda-za mene ne
koja je tvoja?
Uvek pita pogrešno..ili pravo..one koje nisam hteo da odgovorim.
Misliš da bi ja mogao da budem zastrašujući?-pitao sam ,pokušavajući da se
nasmešim.
Mislila je pre nego što mi je odgovorila
-Mislim da bi mogao,ako to želiš.
-Da li se bojiš sada?
Ovo je brzo odgovorila bez razmišljanja- Ne.
Sada sam se lakše smešio mislim da nije rekla istinu,ili jeste..barem se nije
plašila toliko da ode..šta bi bilo kada bi joj rekao da sedi sa vampirom?Probao
sam da zamislim njenu reakciju..
Onda..hoćeš mi ispričati nešto o svojoj prodici?Mora da je tvoja priča
interesantnija od moje?
Šta želiš da znaš?-rekao sam pažljivo.
Cullenovi su te usvojili?
Da.
Uzdahnula je i oklevala na sekund..

Šta je bilo sa tvojim roditeljima?
Ovo nije bilo teško..nisam čak morao i da lažem
umrli su odavno.
Žao mi je-promrljala je ,plašeći se da me je povredila
ona je brinula zbog mene.
Ne sećam ih se baš-Carlisle i esme su mi bili roditelji svih ovih godina
-uveravao sam je.
I voliš ih-prepostavila je
nasmešio sam se-da,nemogu zamisliti 2 boljih ljudi!
-veoma si srećan.
Znam da jesam-sa pretpostavkama,ne mogu da odbijem-a tvoja braća i sestre?
Pustio sam je da saznaje previše.
Moram da lažem...pogledao sam na sat,moje vreme sa njom je isteklo.
Moji brat i sestra, a i Jasper i Rosalie kad smo već kod toga biće poprilično
ljuti ako budu morali da čekaju na kiši...
-Oh..žao mi je..izgleda da moraš da ideš..
Nije se pomerila..nije htela da se pomeri.Nije htela da naše vreme istekne..to
mi se baš,baš,baš svidelo.
A ti verovatno želiš da ti tvoj kamionet bude vraćen,pre nego što šerif Swon
dodje kući i da ne moraš da mu govoriš za incident na biologiji-zakikotao sam
se. Prisećajući se njene sramote.
Sigurna sam da je već čuo za to,u Forksu nema tajni..rekla je ime grada za
dozom odvratnosti.
Nasmejao sam se njenim rečima,nema tajni..
Lepo se provedi na plaži..pogledao sam u kisu,nadajući se da će biti
lošije..-“dobro vreme za sunčanje”-biće do subote..
Neću te videti sutra?
Zabrinutost u njenom tonu me je polaskala.
-Ne Emmet i ja počinjemo rano za vikendom…
bio sam ljut na sebe sto sam napravio planove,mogu da ga odložim
ne..nema važnije stvari od lova u ovom trenutku.
A moja porodica bi bila sve više iznerviranija zbog mog ponašanja.
-Šta ćete raditi-rekla je tužnjikavim tonom-dobro je.
-Idemo da planinarimo u divljinu jarčevih stena malo južnije od brda Rejnir
emet hoće da idemo zbog sezone medveda.
Oh,pa srećno…pokušala je da zvuči poletno..ali nije uspela..njen entuzijazam me
je ohrabrio.
Kako sam je gledao,počeo sam da se osećam još tužnije što moramo da se oprostimo
bila je tako meka i lomljiva..neznam kako da je ostavim izvan mog vida,šta sve
može da joj se desim.
I još je najgore šta može da se desi kada je pored mene.
-Hoćeš nešto da mi učniš ovog vikenda-pitao sam ozbiljno.
Klimnula je glavom,bespomoćna pod mojim očima-drži se svetla.
-Bez uvrede, ali izgeda da si jedna od onih koje jednostavno automatski
privlače nezgode.prema tome pokušaj da ne padneš u okean ili pod kola,niti išta
slično,okej?
Nasmešio sam se nadajući se da ne vidi tugu u mojim očima.
Šta bih želeo da nije u opasnosti pored mene, šta god da joj se desi tamo.
Trči Bella,trči, volim te previše za tvoje dobro.
Uvredilo ju je moje zacikivanje,
-Videću šta mogu da uradim-rekla je i iskočila iz auta i zalupila vrata..
Kao ljuto mače koje veruje da je tigar.
Zavrteo sam ruku oko ključeva koje sam upravo uzeo iz njene jakne i nasmešio se
dok sam odlazio.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:30 pm

7. Melodija

Morao sam čekati kada sam
se vratio u školu. Zadnji čas još nije završio. To je bilo dobro, jer sam morao
da razmišljam i trebalo mi je malo slobodnog vremena.


Njen miris jei dalje bio prisutan u autu. Držao sam
zatvorene prozore, dopuštajući da me opkoli, pokušavajući se naviknuti na
osjećaj razarajuće boli u grlu.


Privlačnost.


To je bila problematična stvar za razmišljanje. Tako
strana, tako puno različitih značenja i nivoa. Nije isto što i ljubav, ali
povezano u nerazmrsivo.


Nisam imao pojma da li mi je Bella bila privlačna.
(Da li će njena mentalna tišina nekako postajati sve više i više frustrirajuća
dok ne poludim? Ili je postojala granica koju ću s vremenom doseći?)


Pokušao sam da uporedim njen fizički odgovor sa
ostalima, kao sekretarica i Jessica Stanley, ali je usporedba bila
neuvjerljiva. Isti znakovi- promjene u otkucajima srca i disanju- su mogli lako značiti i šok i nervozu ako su se
zanimale. Nije se činilo moguće da bi se Bella mogla zanimati za vrste misli
kakve je Jessica Stanley običavala imati. Poslije svega, Bella je odlično znala
da je bilo nešto pogrešno sa mnom, iako nije znala šta tačno. Dotakla je moju
ledeno hladnu kožu, a zatim trznula nazad ruku od jeze.


A ipak... zapamtio sam te zamisli koje su me odbijale,
ali sam ih pamtio sa Bellom na Jessicinom mjestu...


Brže sam disao, vatra je grebala gore-dole po mom
grlu.


Šta ako je to bila Bella koja me zamišljala sa mojim
rukama oko njenog krhkog struka? Nagnajući me da je čvršće stisnem uz moja prsa
a zatim joj stavim ruku ispod brade? Sklanjam tešku zavjesu od njene kose sa
njenog rumenog lica? Pratim oblik njenih usana vršcima prstiju? Naginjem svoje
lice bliže njenom, gdje mogu osjetiti toplinu njenog daha u mojim ustima?
Pomičem se bliže sve dok...


Ali sam se tada trgnuo iz sna, znajući da, kao što
sam znao i kada je Jessica ovo zamišljala, šta bi se desilo ako joj priđem tako
blizu.


Privlačnost je bila nemoguća dilema, jer sam već bio
previše privučen Bellom na najgori način.


Da li sam želio da mi Bella bude privlačna, kao žena
muškarcu?


To je bilo pogrešno pitanje. Ispravno je bilo da li
sam trebao željeti da mi Bella bude
privlačna na taj način, i odgovor je bio ne. Zato što ja nisam bio ljudski
čovjek, i to nije bilo fer prema njoj.


Svakom ćelijom svoga bića žudio sam da budem normalan
čovjek, tako da je mogu držati u svojim rukama bez rizikovanja njezina života.
Tako da mogu biti slobodan da stvaram vlastite fantazije, one koje ne
završavaju sa njenom krvi na mojim rukama, njenom krvi koja sjaji u mojim
očima.


Moja težnja prema njoj je bila neobraniva. Kakvu
vrstu veze sam joj mogao pružiti, kada nisam smio rizikovati ni da je dotaknem.


Uhvatio sam se rukama za glavu.


Bilo je sve više zbunjujuće jer nikada nisam imao
takva osjećanja prema čovjeku u cijelom svom životu- čak ni kada sam bio čovjek, koliko dugo sam se sjećao.
Kada sam bio čovjek, moje misli su bile okrenute ka sjaju vojske. Svjetski rat
se vodio kroz večinu moje adolescencije, i bio sam samo devet mjeseci udaljen
od svog osamnaestog rođendana kada je gripa napala... Imao sam samo mutne
doživljaje na te ljudske godine, nejasne uspomene koje su blijedile sa svakim
desetljećem. Najbolje sam se sjećao svoje majke, i osjetio staru bol na pomisao
njenog lica. Nejasno sam se prisjetio koliko je mrzila budućnost koju sam tako
žarko slijedio, moleći se svaku noć kada
je izgovarala zahvalu za večerom da "užasni rat" završi... Nisam imao uspomene
na drugu vrstu čežnje. Pored majčine ljubavi, nije bilo druge ljubavi koja me
zadržavala...


Ovo je bilo potpuno novo za mene. Nisam imao paralele
koje bih mogao nacrtati, usporedbe koje bih mogao napraviti.


Ljubav koju sam osjećao prema Belli je čisto došla,
ali je sada voda bila mutna. Jako sam želio da je mogu dotaknuti. Da li je ona
isto osjećala?


To nije bilo bitno, pokušao sam se uvjeriti.


Zurio sam u svoje bijele ruke, mrzeći njihovu
tvrdoću, njihovu hladnoću, njihovu nadljudsku snagu...


Skočio sam kada su se suprotna vrata otvorila.


Ha. Iznenadio
sam te. Prvi put, Emmett je pomislio dok je sjedao na sjedište. "Kladio bih
se da gospođa Goff misli da se drogiraš, bio si tako usplahiren maloprije. Gdje
si bio danas?"


"Radio sam... dobra djela."


A?


Nasmijao sam se. "Brinuo se o bolesnima, tu vrstu
stvari."


To ga je još više zbunilo, ali potom je udahnuo i
uhvatio miris u autu.


"Oh. Djevojka ponovo?"


Napravio sam grimasu.


Ovo postaje
čudno.


"Pričaj mi o tome,"
promrmljao sam.


Ponovo je udahnuo. "Hmm, doista ima lijep miris, zar
ne?"


Režanje se proteglo kroz moje usne i prije nego što
sam sasvim shvatio njegove riječi, automatska reakcija.


"Polako mali, samo govorim."


Tada su ostali stigli. Rosalie je odma osjetila miris
i pogledala me, još uvijek ne prelazeći preko ljutnje. Pitao sam se šta je bio
njen problem, ali jedino što sam mogao čuti od nje su bile uvrede.


Nisam volio ni Jasperovu reakciju. Kao i Emmett,
osjetio je Bellin miris. Miris nije imao, za bilo koga od njih, ni hiljaditi
dio onoga što je imao meni. Bio sam i dalje uznemiren znajući da im je njena
krv bila slatka. Jasper je imao slabu kontrolu...


Alice je skočila na moju stranu auta i držala
ispruženu ruku za Bellin ključ od kamioneta.


"Samo sam vidjela ono što jesam," rekla je-besramno,
kao što je i bila njena navika. "Moraćeš mi reći zašto."


"Ovo ne znači-"


"Znam,znam. Čekat ću. Neće biti dugo-"


Uzdahnuo sam i dao joj ključ-


Pratio sam je do Belline kuće. Kiša je padala kao
milion malih čekića, tako glasno da Belline ljudske uši nebi mogle čuti riku
motora njenog kamioneta. Gledao sam joj u prozor, ali nije izašla da pogleda.
Možda nije bila tu. Nije bilo misli koje bih mogao čuti.


Bilo mi je žao što nisam mogao čuti bar dovoljno da
je provjerim- da budem siguran da je sretna, ili sigurna, na kraju krajeva.


Alice se popela odpozadi i krenuli smo kući. Ceste su
bile prazne, tako da je trajalo samo par minuta. Zajedno smo ušli u kuću, i
zatim krenuli na različite slobodne aktivnosti.


Emmett i Jasper su bili usred razrađene partije šaha,
koristeći osam spojenih tabli- postavljenih izduž zadnjeg staklenog zida- i njihova vlastita
komplikovana pravila. Nebi me pustili da igram; samo je Alice još uvijek
igrala sa mnom.


Alice je otišla za svoj kompjuter iza ugla pokraj njih i mogao sam čuti kako joj se monitori
pale. Alice je radila na modnom dizajnu za Rosaliein ormar, ali joj se Rosalie
nije danas pridružila, da stoji iza nje i govori rez i boju dok je Alice
prelazila preko ekrana na dodir (Carlisle i ja smo morali malo štimati taj
sistem, koji je stvoren da ekrani budu osjetljivi na temperaturu). Osim toga, danas
se Rosalie mrko ispružila na krevetu i počela prelaziti kroz dvadeset kanala u
sekundi na širokom ekranu, nikada ne prestajući. Mogao sam je čuti kako je
pokušavala da se odluči da li da ode vani i ponovo upali svoj BMW.


Esme je bila na spratu, zujeći preko novog seta
plavih šara.


Nakon trenutka,
Alice je promilila glavu iza zida i počela govoriti Emmettove slijedeće
pokrete- Emmett je sjeo na pod, leđima okrenutima ka njoj- Jasperu, koji je
držao veoma ozbiljan izraz lica dok je rušio Emmetovog najdražeg konja.


A ja sam, prvi put nakon tako dugo vremena da sam se
sramio, otišao da sjednem za izvrsni koncertni klavir koji je stajao odmah
pored ulaza.


Brzo sam prelazio rukom preko skala, provjeravajući
tonove. Još uvijek su bili odlični.


Na spratu, Esme je prestala raditi ono što je radila
i iskrivila glavu u stranu.


Prvo sam počeo linijom tonova koja mi se pojavila
danas u autu, sretan što je zvučala i bolje nego što sam zamišljao.


Edward ponovo
svira, Esme je sretno pomislila, osmijeh joj se pojavio na licu. Ustala je
od stola, i tiho doletila do vrha stepenica.


Dodao sam harmoničnu liniju, puštajući da glavna
melodija prođe kroz nju.


Esme je uzdahnula sa zadovoljstvom, sjela na najvišu
stepenicu, i naslonila glavu na rukohvat. Nova
pjesma. Prošlo je tako dugo. Kako predivna melodija.


Pustio sam
da melodija krene u novom pravcu, prateći je sa basom.


Edward ponovo stvara? Rosalie je pomislila, i
zubi su joj se stisnuli u žestokoj ljutnji.


U tom
trenutku, se poskliznula, i mogao sam pročitati svaku njenu sramotu koju je
osjećala ispod toga. Vidio sam zašto je bila u tako lošem odnosu sa mnom. Zašto
ubijanje Isabelle Swan nije nimalo smetalo njenoj savijesti.


Sa Rosalie,
sve je uvijek bilo oko taštine.


Muzika je
došla do naglog završetka, i nasmijao sam se prije nego što sam si mogao
pomoći, oštri dio zabave koji se tako brzo rasprsnuo kada sam stavio ruku preko
usta.


Rosalie se
okrenula da pogleda u mene, očiju koje su sjajile od žestokog bijesa.


Emmett i
Jasper su se okrenuli i zurili, također, i čuo sam Esminu zbunjenost. Esme je
bila na dnu stuba u trenu, zastajući da pogleda između Rosalie i mene.


"Ne prekidaj
,Edwarde," Esme me bodrila nakon napetog trenutka.


Ponovo sam
počeo svirati, okrečući leđa Rosalie dok sam žarko pokušavao da kontrolišem
osmijeh koji mi se širio licem. Ustala je i odmarširala iz prostorije, više
ljuta nego osramoćena. Ali sigurno blago osramoćena.


Ako išta kažeš ganjat ću te kao psa.


Ispravio sam
još jedan osmijeh,

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:31 pm

"Šta je bilo
Rose?" Emmett je govorio za njom. Rosalie se nije okrenula. Nastavila je, pravo
do garaže a potom se provukla ispod auta kao da se tu mogla sahraniti.


"Zbog čega
je to bilo?" Emmett me upitao.


"Nemam blage
veze," lagao sam.


Emmett je
režao, iznerviran.


"Nastavi
svirati," Esme je zahtijevala. Ruke su mi ponovo stale.


Uradio sam
kao što je rekla, i stala je pored mene, stavljajući ruke na moja ramena.


Pjesma je
bila neodoljiva ali nezavršena. Igrao sam se sa mostom, ali se činilo da nikako
nije ispravno.


"Šarmantna
je. Ima li ime?" Esme je upitala.


"Ne još."


"Ima li
priča iza nje?" pitala je, sa osmijehom u glasu. Ovo ju je zaista uveseljavalo,
i osječao sam krivnju što sam tako dugo zapostavljao svoju muziku. To je bilo
sebično.


"To
je...uspavanka, pretpostavljam." Tada sam ispravno postavio most. Lagano je
vodio do slijedećeg pokreta, sam živeći.


"Uspavanka,"
ponovila je za sebe.


Postojala je priča iza ove melodije, i tada kada
sam to vidio, dijelovi su se jednostavno uklopili. Priča je bila usnula
djevojka u uskom krevetu, tamna kosa gusta i divlja i zapetljana kao morska
trava preko jastuka...


Alice je
prepustila Jaspera njegovim vlastitim uređajima i došla sjesti na klupu do
mene. Svojim uzbuđenim, zvonkim glasom, ocrtala je bezriječnu pjesmu dvije
oktave iznad melodije.


"Sviđa mi
se," promrmljao sam. "Ali šta misliš o ovome?"


Dodao sam
njenu liniju u harmoniju- ruke su mi letile preko tipki sada svirajući sve
dijelove zajedno- malo je uređujući, vodeći je u drugom smjeru...


Uhvatila je
ton, i skupa pjevala.


"Da.
Odlično," rekao sam.


Esme me
stisnula za ramena.


Ali sam sada
mogao vidjeti kraj, sa Aliceinim glasom koji se izdizao iznad zvuka i vodeći je
u drugom pravcu. Mogao sam vidjeti kako je pjesma morala završiti, zato što je
usnula djevojka bila savršena upravo onakva kakva je, i bilo koja promjena bi
bila greška, tuga. Pjesma je naginjala ka toj realizaciji, sada niža i sporija.
I Alicein glas se sada spustio, i postao svečan, ton koji je pripadao ispod
odzvanjajućih lukova svijeća katedrale.


Odsvirao sam
posljednju notu i potom sagnuo glavu iznad tipki.


Esme me pogladila po kosi.
Biće sve uredu Edwarde. Ovo će ispasti
najbolje moguće. Zaslužuješ sreću, sine. Sudbina ti to duguje.


"Hvala," prošaptao sam, želeći da mogu vjerovati u
to.


Ljubav ne
dolazi uvijek u odgovarajućim paketima.


Jednom sam se nasmijao bez humora.


Ti, izvan svih
na ovoj planeti, si možda najbolje opremljen da se nosiš sa ovako komplikovanom
dilemom. Ti si najbolji i najrazumniji od svih nas.


Uzdahnuo sam. Svaka majka je mislila isto za svog
sina.


Esme je i dalje bila sva radosna što je moje srce
napokon bilo dirnuto nakon toliko vremena, bez obzira na potencijalnu
tragediju. Mislila je da ću zauvijek biti usamljen...


Moraće ti
uzvratiti ljubav, odjednom je pomislila, iznenađujući me pravcom svojih
misli. Ako je pametna djevojka. Nasmijala se.
Ali ne mogu zamisliti da neko može biti tako spor da shvati kakav si ti ulov.


"Prekini mama, zacrvenit ću se," procijedio sam.
Njene riječi, iako neprimjerene, su mi zaista godile.


Alice se nasmijala i odabrala gornju ruku "Srca i
duše". Nasmijao sam se i završio jednostavnu melodiju sa njom. Zatim sam joj
ugodio sa izvedbom "Chopsticksa."


Zakikotala se, zatim uzdahnula. "Pa mogla bih te
pitati zbog čega si se smijao Rose," Alice je rekla. "Ali mogu vidjeti da nećeš."


"Jok."


Lako mi je udarila uho svojim prstom.


"Budi fina Alice," Esme je ukorila. "Edward se ponaša
kao đentlmen."


"Ali želim da znam."


Nasmijao sam se na zvuk pobjede koji je proizvela.
Potom sam rekao, "Evo Esme," i počeo svirati njenu omiljenu pjesmu, neimenovano
priznanje za ljubav koju sam gledao između nje i Carlislea prije tako mnogo
godina.


"Hvala ti dušo." Ponovo mi je stisnula ramena.


Nisam se morao koncentrisati da odsviram poznato
djelo. Osim toga, razmišljao sam o Rosalie, koja se i dalje mučila u poniženju
u garaži, i nasmijao se sam sebi.


Upravo otkrivajući potencijal ljubomore za sebe, imao
sam malu količinu sažaljenja za nju. To je bio uvrnut način razmišljanja.
Naravno, njena ljubomora je bila hiljadu puta sitnija od moje. Kao lisica u
dječijem scenariju.


Pitao sam se kako bi Rosalieni život i osobnost bili
drugačiji da nije uvijek bila najljepša. Bi li bila sretnija osoba da ljepota
nije uvijek bila najjača tačka prodaje? Manje egocentrična? Suosjećajnija? Pa,
pretpostavio sam da je o tome bilo bezvrijedno za razmišljati, zato što je
prošlost prošla, i ona je uvijek bila najljepša. Čak i kao čovjek, nikada nije
živjela u svjetlu svoje vlastite ljupkosti. Ne kako je zamišljala. Suprotno-
volila je laskanje oko gotovo bilo čega drugog. To se nije promijenilo sa
gubitkom njene smrtnosti.


Onda to nije bilo iznenađenje, prihvačajući ovu
potrebu kao datu, što se uvrijedila kada ja nisam, od početka, obožavajući
svoju ljepotu na način na koji je očekivala i da je svi muškarci obožavaju.
Nije da je željela mene na bilo koji
način- daleko od toga. Ali joj je smetalo što je nisam želio, pored toga.
Običavala je biti željena.


Bilo je drugačije sa Jasperom i Carlisleom- obojica
su već bili zaljubljeni. Ja sam bio potpuno netaknut, a i dalje sam bivao
svojeglavo ne pomaknut.


Mislio sam da je stara srdžba bila spaljena. Da je
već odavno prevaziđena.


A ona je bila...do dana kada kada sam napokon našao
nekoga čija me ljepota dirnula na način na koji
njena nije.


Rosalie se oslanjala na vjerovanje da ja nisam
smatrao njenu ljepotu obožavajućom,
tada sigurno nije bilo ljepote na svijetu koja me mogla dotaknuti. Bila je
bijesna od momenta kada sam spasio Bellin život, predpostavljajući, svojom lukavom
ženskom intuicijom, zanimanje što sam bio sve samo ne svjestan sebe.


Rosalie je bila smrtno uvrijeđena što sam mislio za
neko beznačajno ljudko biće da je ljepše od nje.


Ponovo sam suspregnuo nalet smijeha.


Iako, malo mi je smetao način na koji je vidjela
Bellu. Rosalie je ustvari mislila da je djevojka bila obična. Kako je to mogla misliti? To mi se činilo neshvatljivo.
Proizvod ljubomore, ne dvojbe.


"Oh!" Alice je naglo izdahnula. "Jaspere, pogodi
šta?"


Vidio sam ono što je upravo vidjela, i ruke su mi se
smrznule na tipkama.


"Šta Alice?" Jasper je upitao.


"Peter i Charlotte nam dolaze u posjetu slijedeće
sedmice! Biće u susjedstvu, zar to nije lijepo?"


"Šta nije uredu Edwarde?" Esme je upitala osječajući
napetost u mojim ramenima.


"Peter i Charlotte dolaze u Forks?" siktao sam na
Alice.


Prevrnula je očima prema meni. "Smiri se Edwarde. Ovo
im nije prvi posjet."


Zubi su mi se stisnuli. To im jeste bio prvi posjet od kada je Bella stigla, i njena slaka krv se
nije dopadala samo meni.


Alice se namrštila na moj izraz. "Oni nikada ne love
ovdje. Znaš to."


Ali Jasperov brat po vrsti i mali vampir koje je
volio nisu bili poput nas; lovili su uobičajenim putem. Nije im se moglo
vjerovati sa Bellom u blizini.


"Kada?" upitao sam.


Nesretno je napučila usne, ali mi je rekla ono što
sam trebao znati. U ponedjeljak ujutro.
Niko neće nauditi Belli.


"Ne," složio sam se, a
zatim se okrenuo od nje. "Jesi li spreman Emmette?"


"Mislio sam da idemo ujutro?"


"Vraćamo se u nedjelju u ponoc. Predpostavljam da je
na tebi kada želiš ići."


"Okej, dobro. Pusti me da se prvo pozdravim sa Rose."


"Naravno." Sa raspoloženjem u kojem je Rosalie sada
bila, to bi trebo biti brzi pozdrav.


Uistinu si ga
izgubio Edwarde, pomislio je dok je išao ka stražnjim vratima.


"Predpostavljam da jesam."


"Odsviraj mi novu pjesmu, još jednom," Esme je
upitala.


"Ako želiš," složio sam se, iako sam malo oklijevao
da pratim melodiju do njenog neizbježnog kraja- kraja koji mi je izazivao bol
na nepoznate načine. Pomislio sam na trenutak, i potom izvadio poklopac od
flaše iz svog džepa i stavio ga na prazan stalak. To je malo pomoglo- moj mali
podsjetnik da njeno da.


Klimnuo sam sebi, i počeo svirati.


Esme i Alice su razmijenile pogled ali nijedna nije
pitala.

"Zar ti niko nikada nije
rekao da se ne igraš sa svojom hranom?" Vikao sam Emmettu.


"Oh, ćao Edwarde!" viknuo je nazad, smijući se i
mahajući mi. Medvjed je iskoristio prednost njegove ometenosti da zagrabi
svojim teškim šakama preko Emmettovih prsa. Oštre kandže su mu proparale majicu
i zaškripale preko njegove kože.


Medvjed je zarikao na piskutavi zvuk.


Oj pakao, Rose
mi je dala ovu majicu!


Emmetje
uzvratio urlik razjarenoj životinji.


Uzdahnuo sam i sjeo na zgodnu stijenu. Ovo može
potrajati.


Ali Emmett je bio skoro gotov. Dopustio je medvjedu
da mu proba odrubiti glavu sa još jednim zamahom kandži, smijući se kada se
udarac odbio i uputio medvjedu zapanujući udarac. Medvjed je zarikao i Emmett
je ponovo zarikao kroz smijeh. Zatim je skočio na životinju, koja je bila za
glavu visočija od njega na svojim kratkim nogama, i zapetljana tijela su im
pala na zemlju, kupeći staro smrekino drvo sa sobom. Medvjedovo urlikanje se
prekinulo sa grgoljenjem.


Par minuta poslije, Emmett je došao do mjesta gdje
sam ga čekao. Majica mu je bila uniptena, iskidana i krvava, ljepljiva od smole
i prekrivena krznom. Njegova tamna kovrđava kosa nije bila u mnogo boljem
stanju. Imao je ogromni osmijeh na svom licu.


"Ovaj je bio jak. Mogao sam skoro osjetiti kako me
ogrebao."


"Pravo si dijete Emmette."


Lijepo me odmjerio od glave do pete. "Zar nisi bio
sposoban pratiti pumu?"


"Naravno da jesam. Samo što ja ne jedem kao divljak."


Emmett se nasmijao svojim glasnim smijehom. "Nadao
sam se da će biti snažniji. Bilo bi zanimljivije."


"Niko nije rekao da se moras boriti sa svojom
hranom."


"Da, ali s kim se drugim mogu boriti? Ti i Alice
varate, Rose nikada ne želi uništiti svoju frizuru, a Esme poludi ako se Jasper
i ja doista uživimo."


"Život je težak, zar ne?"


Emmett mi se nasmijao, premiještajući težinu tako da
je odjednom bio u poziciji da preuzme vođstvo.


"Hajde Edwarde. Samo to ugasi za minutu i bori se
fer."


"To se ne gasi," podsjetio sam ga.


"Pitam se šta ljudska djevojka radi da te ne pušta
unutra?" Emmett je razmišljao. "Možda mi može dati neke naputke."


Moj dobri humor je ispario. "Kloni je se," zarežao
sam između zuba.


"Opasno,opasno."


Uzdahnuo sam. Emmett je prišao da sjedne pored mene
na stijenu.


"Žao mi je. Znam da prolaziš kroz težak period.
Dosita se trudim da ne budem previše
dosadan idiot, ali, od kada je to vrsta moje prirodne osobnosti..."


Čekao je da se nasmijem na njegovu šalu, a potom
složio facu.


Tako ozbiljan
cijelo vrijeme. Šta te sada muči?


"Razmišljanje o njoj. Pa, briga, zapravo."


"O čemu se imaš brinuti? Ti si ovdje." Glasno se
nasmijao.


Ponovo sam ignorisao njegovu šalu ali sam odgovorio
na pitanje. "Da li si ikada razmislio o tome kako su svi oni tako lomljivi?
Koliko se loših stvari može desiti smrtnicima?"


"Ne baš. Iako, pretpostavaljam da vidim na šta
misliš. Nisam bio previše sličan medvjedu taj prvi put u blizini, zar ne?"


"Medvjedi," promrmljao sam, dodajući još jedan strah
na gomilu. "To bi bila samo njena sreća, zar nebi? Zalutali medvjed u gradu.
Naravno da bi odma otišao prao na Bellu."


Emmett je nasmijao. "Zvučiš poput luđaka, znaš li
to?"


"Samo zamisli na trenutak da je Rosalie čovjek,
Emmette. I da može naletiti na medvjeda... ili biti udarena autom... ili munjom... ili pasti niz stepenice...ili
se razboliti- dobiti zarazu!" Riječi
su ludo izlazile iz mene. Bilo je olakšanje pustiti ih van- bile su zatočene u
meni cijeli vikend. "Požari i zemljotresi i tornada! Uh! Kada je bio posljednji
put da si gledao vijesti? Da li si ikada vidio
sve moguće stvari koje im se mogu desiti? Provale i ubistva..." Zubi su mi se
stisnuli, i bio sam naglo tako bijesan pomisli da je drugi čovjek može povrijediti da nisam mogao disati.

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
Micy
Admin
Admin


Posts : 279
Join date : 2009-12-23
Age : 19
Location : Belgrade...

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Wed Dec 30, 2009 5:32 pm

"Hej, hej! Stani tu, mali. Ona živi u Forksu, sječaš
se? Pa može pokisnuti." Slegnuo je ramenima.


"Ja mislim da ona ima neku ozbiljno lošu sreću,
Emmette, zaista mislim. Pogledaj dokaze. Od svih mjesta na svijetu gdje je
mogla otići, završi u gradiću gdje vampiri
čine značajan dio populacije."


"Da, ali mi smo vegeterijanci. Pa zar to nije dobra
sreća, ne loša?"


"Sa načinom kako miriše? Definitivno loša. A onda,
još loše sreće, način na koji meni
miriše." Pogledao sam u svoje ruke, ponovo ih mrzeći.


"Osim što ti imaš više samokontrole od bilo koga osim
Carlislea. Ponovo dobra sreća."


"Kombi?"


"To je bila samo nesreća."


"Trebao si vidjeti kako je dolazio po nju, Em, ponovo
i ponovo. Kunem se, bilo je kao da ima neku vrstu magnetnog privlačenja."


"Ali ti si bio tamo. To je bila dobra sreća."


"Da li je? Zar to nije najgora sreća koju ijedan
čovjek može ikada imati- da se vampir
zaljubi u tebe?"


Emmett je tiho razmislio o tome na trenutak. Zamislio
je djveojku u svojoj glavi, i slika mu nije bila zaniljiva. Iskreno, ne mogu zaista vidjeti crtež.


"Pa, ni ja ne mogu vidjeti Rosalienu primamljivost," nepristojno
sam rekao. "Iskreno, ona se čini kao najzahtjevnija nego što bilo koje lijepo
lice vrijedi."


Emmett se nasmijao. "Ne pretpostavljam da bi mi
rekao..."


"Ne znam u čemu je njen problem, Emmette," Slagao sam
sa neočekivanim, širokim osmijehom.


Vidio sam njegovu namjeru da me podupre. Pokušao je
da me gurne sa stijen, i pojavilo se glasno lomljenje kada se pukotina otvorila
u kamenu između nas.


"Varalico," promrmljao je.


Čekao sam ga da ponovo pokuša, ali su mu misli
krenule u drugom pravcu. Ponovo je zamišljao Bellino lice, ali svijetlije,
zamišljajući joj oči svijetlo crvenima...


"Ne," rekao sam, a glas mi se gušio.


"To riješava tvoje brige oko smrtnosti, zar ne? A
tada je nebi želio ubiti, također. Zar to nije nejbolji put?"


"Za mene? Ili za nju?"


"Za tebe," lagano je odgovorio. Ton mu je odavao
naravno.


Nasmijao sam se bez humora. "Pogrešan odgovor."


"Ne smeta mi puno," podsjetio me.


"Rosalie smeta."


Uzdahnuo je. Obojica smo znali da bi Rosalie učinila
sve, odrekla se svega, ako bi to značilo da ponovo može biti čovjek. Čak i
emet.


"Da, Rosalie smeta," tiho se složio.


Ovo nije kraj 7.poglavlja.
Kad budem nasla dalje postavicu!!!

_________________

[You must be registered and logged in to see this image.]



Back to top Go down
View user profile
La_Tua_Cantante
Cuo/la si za Twilight
Cuo/la si za Twilight


Posts : 14
Join date : 2012-01-11

PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Sat Jan 21, 2012 5:44 pm

Evo ja cu postaviti ostala poglavlja...7 Poglavlje (nastavak)

.''Ne mogu... Ne bih trebao... Neću uništiti Bellin život. Ne bi li ti osjećao isto da se radi o Rosalie?''Emmett je promislio o tome na trenutak. Ti je stvarno...voliš?''Ne mogu to ni opisati, Emmett. Ona mi je cijeli svijet. Ne vidim više smisao ostatka svijeta bez nje.''Ali nećeš je promijeniti? Neće ona trajati zauvijek, Edward.''Znam to,'' promrmljao sam.I, kako si i sam istaknuo, ona je na neki način lomljiva.''Vjeruj mi – to znam, isto.''Emmett nije bio taktična osoba i delikatne rasprave nisu bilje njegova osobina. Sad se borio, veoma je želio da ne bude uvredljiv.Možeš li je uopće dotaknuti? Mislim, ti je voliš...zar je ne želiš, pa dotaknuti...?Emmett i Rosalie dijelili su intenzivnu fizičku ljubav. Vrlo je teško mogao razumjeti, kako netko može voljeti, bez tog aspekta.Uzdahnuo sam. ''Ne smijem ni pomisliti na to, Emmette.''Vau. Koje su ti onda opcije?''Ne znam,'' šapnuo sam. ''Pokušavam pronaći način da ... je ostavim. Samo nakon šest koraka se ne mogu natjerati da ostanem dalje...''S velikim smislom za zadovoljenje, shvatio sam da je ispravno da ostanem – bar za sada, sa Peterom i Charlotte na putu. Sigurnije je ovdje sa mnom, trenutno, nego što bi bila da odem. Na trenutak, mogao bih biti njen nesiguran zaštitnik.Pomisao me uznemirila, želio sam što prije natrag da mogu igrati svoju novu ulogu što je dulje moguće.Emmett je primijetio promjenu u mom stavu. O čem razmišljaš?''Baš sada,'' smeteno sam priznao, ''umirem od želje da otrčim nazad u Forks i pripazim na nju. Nisam siguran hoću li uspjeti do nedjelje navečer.''''Uh-uh! Ne vraćaš se ranije kući. Pusti Rosalie da se malo ohladi. Molim te! U moju korist.''''Pokušat ću ostati,'' rekao sam sa sumnjom.Emmett je potapšao mobitel u mom džepu. ''Alice bi nazvala ako će biti ikakvih razloga za tvoj napad panike. Ona je čudna u vezi te cure koliko i ti.''Napravio sam grimasu na to. ''Dobro. Ali ne ostajem dulje od nedjelje.''''Nema smisla u žurenju natrag – svejedno će biti sunčano. Alice je rekla da smo oslobođeni škole do srijede.''Ukočeno sam odmahnuo glavom.''Peter i Charlotte znaju kako se trebaju ponašati.''''Stvarno me nije briga, Emmett. S Bellinom srećom, otići će prošetati u šumu baš u krivom trenutku i – '' ustuknuo sam. ''Peter nije poznat po svojoj samokontroli. Vraćam se u nedjelju.''Emmett je uzdahnuo. Baš kao luda osoba.
Bella je mirno spavala kad sam se popeo u njenu sobu rano ujutro u ponedjeljak. Sjetio sam se ulja ovaj put i sada mi se prozor lagano pomaknuo s puta.Mogao sam reći zbog načina na koji joj je kosa glatko ležala preko jastuka, da je imala manje nespokojnu noć od zadnjeg puta kada sam bio ovdje. Imala je ruke smotane pod bradom kao malo dijete i usta su joj bila lagano otvorena. Mogao sam joj čuti dah kako se polako miče između usana.Bilo je nevjerojatno olakšanje biti ovdje, vidjeti je ponovno. Shvatio sam da nisam posve opušten dok sam negdje. Ništa nije bilo uredu dok sam bio podalje od nje.Ne da je sve bilo uredu dok sam bio pored nje, također. Uzdahnuo sam i pustio vatrenu žeđ da mi propara grlo. Predugo sam bio daleko od nje. Vrijeme provedeno bez boli i iskušenja sad je sve ojačalo. Bilo je dovoljno loše da sam se bojao kleknuti pored njena kreveta tako da pročitam naslove njenih knjiga. Želio sam znati priče u njenoj glavi, ali bojao sam se, više nego žeđi, da ako se pustim preblizu nje, da ću željeti biti još bliže...Usne su joj izgledale meko i toplo. Mogao sam zamisliti da ih dodirujem vrhom prsta. Vrlo lagano...To je točno tip pogreške koji sam želio izbjeći.Oči su mi letjele preko njenog lica ponovno i ponovno, za promjenu, proučavajući ga. Smrtnici su se cijelo vrijeme mijenjali – rastužila me pomisao da ću nešto propustiti...Mislio sam da izgleda...umorno. Kao da se ovaj vikend nije dovoljno naspavala. Je li izašla van?Tiho i glupo sam se nasmijao jer me to tako uzrujalo. Pa što ako i je? Nisam je posjedovao. Nije bila moja.Ne, nije bila moja – i ponovno sam bio tužan.Jedna ruka joj se trznula i primijetio sam da su na njoj bili plitke, jedva zarasle ogrebotine, protezale su se po dlanu. Bila je ozlijeđena? Iako to nije bila ozbiljna ozljeda, ipak me uznemirilo. Uzeo sam u obzir mjesto i odlučio da je zasigurno pala. To se činilo kao razumno objašnjenje, kad se sve uzme u obzir.Bilo je utješno misliti da neću morati zauvijek mozgati o ovim malim misterijima. Sada smo bili prijatelji – ili, bar, pokušavali biti prijatelji. Mogao bih je pitati o vikendu – o plaži i o bilo kakvim kasno noćnim aktivnostima koje su je učinile ovako iscrpljenom. Mogao bih je pitati što joj se dogodilo s rukama. I mogao bih se malo smijati kad bi potvrdila moju teoriju o njima.Lagano sam se nasmijao pitajući se je li ili nije pala u ocean. Pitao sam se je li joj bilo lijepo vani u izlasku. Pitao sam se je li uopće mislila o meni. Jesam li joj nedostajao i najmanji djelić od onoga koliko je ona nedostajala meni.Pokušao sam je zamisliti na suncu na plaži. Slika je bila nepotpuna, ipak, ja nisam nikad bio na Prvoj Plaži. Znao sam samo kako izgleda na slikama...Osjetio sam malenu mučninu od nelagode kad sam pomislio na razlog zašto nikad nisam bio na toj lijepoj plaži smještenoj samo nekoliko minuta od mog doma. Bella je provela dan u La Pushu – mjestu gdje mi je bilo, po sporazumu, zabranjeno ići. Mjestu, gdje se još nekoliko starijih muškaraca sjeća priča o Cullenovima, sjeća i vjeruje u njih. Mjestu, gdje je naša tajna poznata...Protresao sam glavom. Nemam se zbog čega brinuti o tome. Quileuti su vezani sporazumom, također. Čak i ako Bella jest naišla na neku prastaru sagu, nisu ništa mogli otkriti. I zašto bi ta tema bila pokrenuta? Zašto bi Bella tamo pronašla razlog za znatiželju? Ne – Quileuti su možda jedna stvar u kojoj se ne moram brinuti.Bio sam ljut na sunce kad je počelo izlaziti. Podsjetilo me da ne mogu zadovoljiti ovih dana svoju znatiželju. Zašto je baš sad odlučilo sjati?S uzdahom, iskrao sam se kroz njen prozor prije nego je postalo dovoljno svijetlo da me itko uspije vidjeti. Namjeravao sam ostati u gustoj šumi pored njene kuće i vidjeti je kada odlazi u školu, ali kada sam zašao među drveće, bio sam iznenađen što sam našao trag Bellinog mirisa kako se proteže uz stazu.Brzo sam ga pratio, znatiželjno, postajući sve više i više zabrinut kad je vodio u sve dublju tamu. Što je Bella radila ovdje?Trag je iznenada stao, u sred ničeg naročitog. Otišla je samo par koraka dalje od staze, u paprat, gdje je dotaknula deblo srušenog drveta. Možda je sjela tamo.Sjeo sam gdje je ona sjedila i pogledao okolo. Sve što je mogla vidjeti bila je paprat i zelenilo. Vjerojatno je padala kiša – miris je bio ispran, ni nije ušao dublje u deblo.Zašto bi Bella došla sjediti ovdje sama – a bila je sama, nema sumnje u to – u sredinu mokre, mračne šume?Nije imalo smisla, i, nasuprot drugim pojedinostima koje su me zanimale, ovo ću teško unijeti u opušten razgovor.Pa, Bella, pratio sam tvoj miris kroz šumu, nakon što sam napustio tvoju sobu gdje sam te gledao dok spavaš... Da, to je taman za probijanje leda.Nikad neću saznati što je mislila i radila ovdje i to me natjeralo da od frustracije zaškrgućem zubima. Još gore, ovo je bilo previše slično scenariju koji sam zamislio za Emmetta – Bella hoda sama po šumi, gdje joj miris privlači svakoga tko ima sposobnost da ga prati...Zastenjao sam. Ne samo da je imala lošu sreću, već joj se i udvarala.Pa, sada je imala zaštitnika. Pazit ću na nju, držati je dalje od ozljeda, sve dok ću to moći opravdati.Odjednom sam zaželio da Peter i Charlotte produže boravak.
kraj 7. poglavlja
Back to top Go down
View user profile
Sponsored content




PostSubject: Re: Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )   Today at 11:16 pm

Back to top Go down
 
Prevod knjige na srpski!(citajte knjigu...ovde na forumu )
View previous topic View next topic Back to top 
Page 1 of 2Go to page : 1, 2  Next
 Similar topics
-
» moji najdraži citati...
» Starform Dragon
» vrijedi procitati
» MK: Brojevi epizoda
» Tierra de reyes

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
Robert & Kristen :: Twilight :: Twilight Saga Knjige :: Midnight Sun/Ponocno sunce-
Jump to: